Огромни трошкови плаћани за изнајмљивање рударских машина и транспортних возила приказани су у оквиру емисије "Инсајдер" на ТВ Б92 .

На овом сајту се не бавимо пословањем локалног гиганта ПДРБ "Колубара" из простог разлога што је то систем који нама није занимљив у оквиру концепције малог приватног бизниса коју желимо да популаришемо. Па ипак, ова тема о "Пљачки века" како су је назвали у БЕ92 је незаобилазна. 

posle par minuta reklama...    

Insajder: Prevara veka, II deo

[preuzeto sa sajta B92]

“Uključi mozak, isključi B92” – ovakvim plakatima izlepljen je ceo Lazarevac, dan posle emitovanja emisije Insajder o zloupotrebama u rudarskom basenu Kolubara. U prvoj emisiji otkriveni su svi dokazi o prevarama koje su se dogodile u državnom preduzeću Kolubara u vreme dok je direktor bio Dragan Tomić, funkcioner DSS-a. Predsednik opštine Lazarevac u kojoj se nalazi rudnik Kolubara je Branko Borić, takođe funkcioner DSS-a. Zanimljivo je da je suština sadržaja plakata zapravo poruka da je serijal emisije Insajder upren protiv DSS-a. To je ujedno bila i reakcija na sve objavljene dokaze o tome da je u vreme dok je direktor Kolubare bio Dragan Tomić došlo upravo do čudnog poslovanja tog državnog preduzeća. Bilo je moguće da, kako je otkriveno u prošloj emisiji Insajder, Kolubara plaća, na primer buldožer privatnika, mesečno 74 000 evra jer je taj buldožer navodno radio 24 sata 31 dan u mesecu. Objavljeni su i dokazi o tome da je Dragan Tomić, dok je bio direktor Kolubare, u tom državnom preduzeću angažovao mašinu firme čiji je upravo on suvlasnik, kao i da je za tom mašinom navodno upravljao radnik 96 sati bez prestanka. Dragan Tomić je danas savetnik direktora u direkciji za investicije EPS-a. Direktora EPS-a Dragomira Markovića postavila je DS, dok je predsednika UO EPS-a Acu Markovića imenovao SPS. U međuvremenu, UO EPS-a usvojio je izveštaj interne kontrole Kolubare kojim su praktično potvrđeni svi navodi emisije Insajder da je u periodu od samo nekoliko godina na račune povlašćenih pojedinaca, a na štetu Kolubare, EPS-a, države i građana otišlo više desetina miliona evra. U zaključku interne kontrole ne navodi se, međutim, nijedna privatna firma kojoj je Kolubara godinama plaćala. Podsetimo, Insajder je objavio da, u jednoj od firmi, koja trenutno radi u Kolubari, udeo vlasništva ima član najuže porodice Radosava Savatijevića, inače člana UO EPS-a. Savatijević je godinama unazad, preko nekoliko firmi u čijem vlasništvu učestvuje on ili sa njim povezana lica, radio sa mehanizacijom u Kolubari, ali su firme u čijem vlasništvu učestvuje bile i direktan kupac uglja od Kolubare. U Upravni odbor EPS-a, javnog preduzeća čiji je sastavni deo i Kolubara, Savatijevića je imenovala Vlada Mirka Cvetkovića, na predlog koalicije SPS-PUPS-Jedinstvena Srbija, decembra 2008. godine. Tako je krug zatvoren. Istovremeno, najavljuje se i poskupljenje struje, uz obrazloženje da je cena najniža u regionu, ali za sada niko od predstavnika vlasti ne zahteva ispitivanje kako je bilo moguće da Kolubara za samo nekoliko godina napravi toliko velike gubitke koji, na kraju, ulaze u ukupan gubitak EPS-a. 

Prema istraživanju Insajdera, postoje dva mehanizma pomoću kojih se, u nedostatku adekvatne kontrole, povlašćeni pojedinci, na štetu Kolubare, EPS-a i države, bogate godinama unazad. Da bi se ugalj iskopao, neophodna je mehanizacija. Tako su rukovodioci Kolubare, uz opravdanje da preduzeće nema dovoljno svoje, iznajmljivali privatnu mehanizaciju, na šta se najviše novca troši u periodu od 2004. do 2008. godine. Drugi način, pomoću kojeg povlašćeni pojedinci godinama zarađuju na štetu Kolubare jeste kupovina i prodaja uglja. Godišnje se iz Kolubare iskopa oko 30 miliona tona uglja. Najveći deo, oko 90 odsto iskopanog uglja, namenjen je termoelektranama, državnim firmama koje posluju unutar zajedničkog sistema – EPS-a, kojem pripada i sama Kolubara. Ostatak, do 10 odsto godišnje, namenjen je za industriju i široku potrošnju. Za pojedince je to, međutim, bio veliki prostor za zaradu, pošto je Kolubara ugalj godinama prodavala po ceni daleko nižoj od tržišne i – samo povlašćenim kupcima. Neverovatan je podatak do kojeg je dosao Insajder da ugalj direktno od Kolubare, iako je najjeftiniji, ne kupuju državne institucije i preduzeća, već u toj trgovini posreduju privatnici.

Momčilo Cebalović, direktor sektora za odnose sa javnošću EPS-a: Zašto toplane kupuju ugalj od posrednika, zašto toplane ne dođu u Kolubaru pa kupe ugalj – to je pitanje za toplane. Ali, bilo bi logičnije da toplane kupuju ugalj direktno od Kolubare, kao veliki kupac, a ne preko posrednika. To bi bilo logičnije.

Prema dokumentu do kojeg je došao Insajder po Zakonu o dostupnosti informacija, na spisku direktnih kupaca uglja od Kolubare, primera radi, ni danas nema beogradske toplane. Od svih toplana u Srbiji, direktno od Kolubare se snabdeva samo jedna, i to toplana u Boru. To, praktično, znači da ugalj, dok stigne do beogradske toplane, postaje skuplji bar za profit koji uzima privatni preprodavac. Direktor “Beogradskih elektrana” u čijem sastavu su i beogradske toplane, Zoran Predić, odbio je razgovor za Insajder, pa je tako ostalo nejasno iz kog razloga se toplani isplati da ima posrednika u kupovini uglja iz Kolubare, kada su u pitanju dva državna preduzeća. Jedan od posrednika u kupoprodaji uglja između Kolubare i toplane godinama je, prema istraživanju Insajdera, bio sadašnji član UO EPS-a Radosav Savatijević Kene.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Beogradske toplane, kao javno preduzeće, svake godine od Kolubare uzmu i određenu količinu uglja za tzv. male toplane koje nisu priključene na gas i slično, i mislim da je to negde 25-30 hiljada tona godišnje. I to je godinama radio jedan trgovac ugljem... I to je bio uhodan sistem da se to što smo pričali, ugalj... Kupi za 10 maraka, proda ovde za 100 maraka, itd, itd...

Prema istraživanju Insajdera, firme koje su u nekom trenutku bile povezane sa Radosavom Savatijevićem Kenetom, godinama unazad snabdevaju beogradske toplane ugljem iz Kolubare. To su firme “Pam-Ek”, “Aleksandar” i “Beoogrev”.

Jedini vlasnik “Pam-Eka” od septembra 2008. je upravo Savatijević. Kao većinski vlasnici u toj firmi prethodnih godina smenjivali su Savatijević i izvesna Gordana Kokotović koja ima holandski pasoš. 2009. godine u firmu ulazi strani kapital u visini od milion evra, iza kojeg stoji izvesni Dupko Dragojević iz Austrije. “Pam-Ek” je snabdevao beogradske toplane od 2004. do 2008 godine, kada snabdevanje preuzima firma “Aleksandar”.

Stopostotno vlasništvo u firmi “Aleksandar” imao je član najuže porodice Radosava Savatijevića sve do dokapitalizacije 2009. Tada dolazi do promene naziva firme u “Aras Beton”, Savatijevići zadržavaju simboličan udeo vlasništva, a većinski vlasnik, dokapitalizacijom, postaje Duško Dragojević, isti čovek koji je 2009. uložio million evra u “Pam-Ek”. Firma “Aleksandar” beogradske toplane snabdeva 2008. godine, a onda posao preuzima firma “Beoogrev”.

Vlasnik “Beoogreva” je do 11. 08. 2009. bio Radosav Savatijević, tada već uveliko član UO EPS-a. Kako je ugovor beogradskih toplana i “Beoogreva” zaključen 09. 09. 2009. godine, to znači da je Savatijević istupio iz vlasništva manje od mesec dana pre zaključenja ugovora. “Beoogrev” je nastavio snabdevanje toplana u 2010, kao jedini učesnik na tenderu.

Od 2004. do ove godine, na tenderima beogradskih toplana učestvuju stalno iste firme. Posebno je zanimljiv tender iz 2008. godine, na kome jedna drugoj konkurišu četiri firme sa kojima je Savatijević na neki način povezan.

Firma “Aleksandar” u tom trenutku je u vlasništvu Jasmine Savatijević. “Beogrev”, čiji je vlasnik prilikom raspisivanja tendera Radosav Savatijević. “Pam-Ek” čiji je jedini vlasnik od septembra te godine Radosav Savatijević, a do septembra suvlasnik sa Gordanom Kokotović. Četvrta firma je “Beokran sistem”, suvlasnik ove firme do septembra bila je ista Gordana Kokotović koja je i suvlasnica “Pam-Eka” sa Savatijevićem. Od septembra, isključivi vlasnik “Beokran sistema” je Ivan Ivanović, koji je istovremeno i direktor Savatijevićevog “Beoogreva”.

Sve četiri firme su godinama imale i mehanizaciju u angažovanu u Kolubari.

Zanimljiv je i jedan od ugovora do kojeg je došao Insajder, između preduzeća “Pam-Ek” i RB Kolubara, koji se tiče snabdevanja beogradskih toplana. Ugovor je iz 2004. godine. U dokumentu, kojim se Kolubara obavezuje da će isporučiti preduzeću “Pam-Ek” dovoljne količine za potrebe beogradskih ustanova i preduzeća, ne navode se imena direktora, a iz potpisa ugovornih strana imena zastupnika nisu prepoznatljiva. U ugovoru takođe stoji:

“Isporuka od 19.860 tona sušenog uglja, koja je tenderom odobrena količina, uvećava se na 22.000 tona usled gubitka koji nastaje tokom transporta uglja vagonima i kamionima”.

Prkatično je tako preduzeće “Pam-Ek” dobilo preko 2.000 tona više od količine utvrđene tenderom beogradskih toplana, uz objašnjenje da toliko uglja nestaje prilikom transporta.

Slobodan Đerić, direktor Kolubare od kraja 2001. do 2004. godine, pokušao je da prekine tu praksu, odnosno da nametne Kolubaru kao direktnog snabdevača beogradskih toplana. 2002, posle donošenja zakona o javnim nabavkama, Skupština grada Beograda je, kao osnivač Beogradskih elektrana, raspisala oglas za nabavku uglja. Đerić kaže da je neverovatno koliko su nadležne gradske institucije insistirale na tome da imaju posrednika u kupovini.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Mi se javimo na tender, oni nas diskvalifikuju. i kažu, kažu – vi niste dostavili bilans za prošlu godinu i nemate iskustva u trgovini ugljem i ne možete vi vašom mehanizacijom dobaciti do malih, ovaj, toplana, ne znam, na Mašinskom fakultetu, mora se tamo negde zavlačiti i slično. I onda sam ja, da ne kažem preko političara i preko MUP-a pokušao da kažem: “čekajte, bre, ovde nešto debelo smrdi”, a naša ponuđena cena je bila 365 dinara po toni. A naš konkurent, koji je godinama to radio imao je tad, čini mi se, 903 dinara po toni, i oni hoće da daju snabdevanje uglja beogradskim elektranama ovome. A za transport imamo, normalno, svoja transportna preduzeća. Mi smo koristili železnicu do Beograda, jer je to jeftinije – ekološkiji spremniji prevoz. I onda smo i sledeće godine dobili na tom tenderu, znači da snabdevamo “Beogradske elektrane” i normalno, kad sam ja smenjen, normalno da “Beogradske elektrane snabdevaju opet trgovac, trgovci, šta se tu radi...

B92: Već drugi put pominjete da postoji jedan veliki trgovac, da li mislite na čoveka koji je trenutno u upravnom odboru EPS-a, Radosava Savatijevića zvanog Kene?

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Pa da. Da, to je taj.

Radosav Savatijević je odbio snimanje za Insajder, pa samim tim i priliku da komentariše Đerićeve navode o razlici između cene po kojoj se ugalj nabavljao od državnog preduzeća Kolubara i cene po kojoj se dalje preprodavao državnom preduzeću Beogradske elektrane. Kolubara je, praktično, u poslednjih 10 godina, uspela da se nametne kao direktan snabdevač samo te 2003. godine. Uprkos tome što državna preduzeća, beogradske toplane i Rudarski basen Kolubara gube novac zbog činjenice da između njih posreduje privatni trgovac, osim bivšeg direktora Kolubare Slobodana Đerića, niko od bivših i aktuelnih rukovodilaca Kolubare u tome ne vidi problem. Tvrde da je čak i neizvodljivo da se sama Kolubara bavi prometom, ali i da same beogradske toplane nisu tražile da budu direktan kupac.

B92: Zbog čega Kolubara nije direktno potpisivala ugovor i snabdevala toplane?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa to verovatno treba pitati toplane, očigledno im nije odgovaralo, očigledno toplanama nije odgovaralo da rade direktno sa Kolubarom.

B92: Kako može da im ne odgovara, kad je to najniža moguća cena?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Verovatno zato što se Kolubara nije javila na tender koji je raspisala toplana.

B92: A zašto se niste javili na tender?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, postoje znači, mogućnosti da li je nešto izvodljivo ili nije izvodljivo.

B92: Čekajte, sada kažete da Kolubari ne bi bilo u interesu da uzme tako velikog kupca i da snabdeva direktno?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Da, ali nije registrovana za taj posao.

B92: Kako nije registrovana za taj posao?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Zato što, kada kupac kupuje, on uvek kupuje franko prerada, franko vreoci... da li me razumete, a dalje transport – da li je on železnicom, da li je drumski – to je stvar onoga ko kupi ugalj.

B92: Ali, Kolubara ima mogućnost da doveze do Beograda železnicom.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nema.

B92: Direktor koji je sedeo tu pre vas je to pokušao da uradi i iskoristio je tu mogućnost, znači, prevoza uglja do Beograda železnicom.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, je l’ uradio?

B92: Da.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, šta je uradio?

B92: Snabdeo je jedne godine beogradske toplane.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Jedne godine je snabdeo beogradske toplane…

B92: Prve godine je pokušavao, treće godine je bio smenjen, druge godine je uspeo da snabde beogradske toplane.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: A što nije prve godine?

B92: Zato što je ispao iz igre.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nije raskinuo ugovor, šta?

B92: Ne, nego je dobio objašnjenje da Kolubara nema iskustvo u trogivni ugljem.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Dobio je objašnjenje da nema iskustvo u trgovini ugljem. Pa, dobro, to je moguće da Kolubara nema iskustvo, ako je dobio objašnjenje, a Kolubara prodaje decenijama ugalj, jedino je on bio taj koji nije znao kako se to radi.

B92: Ali, i vi ste sad rekli da Kolubara nema mogućnosti da prodaje.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Možda, ja sam rekao kao mogućnost, nisam rekao kao tvrdnju.

B92: Ali, vi ste bili direktor, sad vas ja pitam: jeste li imali mogućnost, ili niste imali mogućost?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nije mi bio interes da se javim na tender, iz prostog razloga što nemam dovoljno prevoznih jedinica da mogu da razvozim do beogradskih toplana…

B92: Zašto se Kolubara ne javlja na tender za snabdevanje Toplane Beograd?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Kolubara ne da se ne javlja na taj tender, nego se inače ne javlja na tendere za snabdevanje ugljem. Ja sam tu situaciju zatekao, nemam nameru da je, u tom smislu, menjam.

B92: Beogradske elektrane, to je državno, pripada državi, odnosno gradu Beogardu. Kolubara pripada državi. Zar ne bi bilo isplativije za samu državu da to ide direktno?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Ukoliko bi se “Beogradske elektrane” javile nama sa potrebom da direktno ugovaramo ugalj bez tendera, mi bismo, verovatno, odnosno siguran sam da bismo imali dobru volju da razgovaramo o tome i pokušamo da pronađemo tehničke uslove da to obavimo na kvalitetan način.

B92: Nisu se javljali?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Da li Kolubara može da isporučuje ugalj beogradskim toplama direktno, verovatno bi se to moglo rešiti ako bismo, da kažem, seli, dogovarali se i napravili neki plan. Ne, ne znam, nismo probali.

B92: Kao što isporučuje toplani u Boru.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Toplana u Boru, da, kupuje direktno od nas, verovatno zato što ne plaća. Da napravim malo i... Doduše, pošto smo pomenuli i Bor, moram da pohvalim da je Bor počeo da plaća makar i novi ugalj, znači posle nekoliko godina. Ono što je bitno reći da Rudarski basen Kolubara mora se baviti proizvodnjom uglja za termoelektrane, ne ide država i kafana, ne ide država i trgovina. Vi sada mene pitate zašto Kolubara nema mrežu trgovinskih prodaja, da je to dobar koncept razvoja Kolubare. Ne, to nije dobar koncept razvoja Kolubare.

B92: Ja sam vas pitala za državno preduzeće i snabdevanje jednog državnog, odnosno gradskog preduzeća?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Verovatno ima zaista i drugih tih preduzeća, i verovatno bi se o tome dalo pričati. Da bi se moglo, možda, nekim dogovorima, blagovremenim, organizovati direktno snabdevanje.

Više od 90 odsto uglja iskopanog u Kolubari odlazi u elektarne za proizvodnju struje, dok je ostatak, najviše 10 odsto prodaje se za široku potrošnju. Kolubara prodaje ugalj direktnim kupcima po znatno nižim cenama od tržišnih, što je godinama stvaralo ogroman prostor za profit. Sve do prošle godine nije bilo ni pravilnika koji utvrđuje koji kupac ispunjava uslove da kupuje direktno od Kolubare, pa je tako ostavljena mogućnost da pravo direktne kupovine imaju povlašćeni pojedinci.

Novi pravilnik, donet 2010. godine, samo delimično uređuje prodaju uglja. Prema tom dokumentu ugalj iz Kolubare prvo dobijaju sindikati, udruženje penzionera, udruženja invalida, industrija, pa tek onda privatna stovarišta, odnosno trgovci. Međutim, ni novi pravilnik nije, zapravo, rešio problem, jer i dalje odluku o tome koji trgovac može da kupi direktno od Kolubare i koliko uglja dobija, praktično, donosi komercijalni direktor Kolubare. Tu funkciju od 2006. godine, obavlja Radisav Ranković, dugogodišnji član SPS-a.

B92: Pravilnik pre 2009. nije postojao?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Ali su postojala nepisana pravila i ta su pravila uglavnom preneta i regulisana su uslovima i načinom prodaje, ovim pravilnikom koji je donet u 2010. godini.

B92: Na koji način se danas, prema pravilniku, neki kupac kvalifikuje kao kupac, da li postoje neki uslovi, npr. da ima stovarište?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Trgovci moraju da ispunjavaju određene uslove, a to je pod 1. mora da podnese određeni zahtev, pismeni zahtev da ima želju i da može da se bavi tim poslom, pod 2. mora da ima potvrdu APR da je registrovan za prodaju uglja na veliko i na malo, mora da ispunjava sledeće uslove: da ima potvrdu da nema ni sudsku, ni upravnu meru. To su uslovi koje mora da ispunjava svaki kupac da bi mogao da postane kupac u PD Kolubara Lazarevac, i to vodeći računa, ne da postane kupac u onom periodu kad je špic grejne sezone, nego da traži, da podnese zahtev u onom periodu kad jednostavno Kolubara može da izađe u susret i neke količine ponudi i novim kupcima.

B92: Znači, vi tvrdite da mora da bude registrovan u APR za trgovinu ugljem da bi mogao da se bavi tim poslom?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Tako je.

B92: A ako se ispostavi da nisu?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Priznaćemo grešku svoju. Ja sam u par navrata tražio informaciju i izveštaje od službi, jednostavno, da vodimo računa ko je kupac uglja, sve u Kolubari, i da li ispunjava sve tražene uslove po pravilniku, jer je pravilnik “Sveto pismo” za Kolubaru i komercijalu koje mora da se poštuje.

Insajder je po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja dobio spisak kupaca uglja direktno od Kolubare. Na tom spisku ima mnogo firmi za koje se zvaničnom registru kao pretežna delatnost ne navodi za trgovinu ugljem, niti bilo šta slično.

- Primera radi, za firmu “Devix” se, recimo, u zvaničnom registru kao pretežna delatnost navodi proizvodnja metalnih kontrukcija.

- Direktan kupac je i preduzeće “Janko Stajčić”, za koje u zvaničnom registru kao pretežna delatnost stoji ostalo obrazovanje.

- Firma “Plan Projekt”, registrovana za izgradnju stambenih i nestambenih zgrada. Zatim, “Autocentar Pavlović”, pretežna delatnost održavanje i popravka motornih vozila, vlasnik Marica Pavlović.

- “Luneja Kolor”, pretežna delatnost proizvodnja predmeta od plastike za građevinarstvo, vlasnik Ljiljana Mikić.

- Na spisku onih koji u Kolubari imaju šifru i direktno kupuju ugalj nalazi se i firma “Klik grup”, čiji je vlasnik Igor Dramićanin, a koja je registrovana za pretežnu delatnost trgovina na veliko i malo ostalim kancelarijskim mašinama i opremom.

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Ja imam zvaničan podatak, ne kažem da to nije istina, ja imam zvaničan podatak i saznanje u stručnoj službi, u komercijali, gde ja rukovodim, gde ispred mene ima još dosta rukovodilaca, ljudi koji znaju i treba da se bave ovim poslom, ja nemam takvo saznanje da su te firme sa teritorije opštine Lazarevac, ja samo znam da su te firme dugogodišnje privatne firme, od 70-ih godina i nisam siguran da nisu registrovane za prodaju uglja na malo i veliko.

Da bi se iskopao ugalj, državno preduzeće Kolubara koristi teške građevinske mašine. Tu takozvanu pomoćnu mehanizaciju Kolubara godinama iznajmljuje od privatnika. Od 2004. do 2008. godine za tu namenu Kolubara troši mnogo više od planiranog. Neverovatan je podatak da tih godina EPS, u čijem sastavu posluje i Kolubara, nije reagovao. Nikome nije bilo čudno ni to što se iste firme koje Kolubari iznajmljuju mašine pojavljuju i na spisku direktnih kupaca uglja od Kolubare.

Dva su moguća razloga za to. Prvi, da jednostavno ti pojedinci koji imaju mašine u Kolubari imaju vezu u tom državnom preduzeću i na taj način dolaze do jeftinog uglja, koji, zatim, plasiraju na tržište po mnogo višim cenama. Drugi razlog je ponovo direktno vezan za angažovanje privatnih mašina u Kolubari. Naime, moguće da je Kolubara angažovanje mehanizacije praktično isplaćivala u uglju, robi do koje se teško dolazi i za kojom uvek postoji veća tražnja nego ponude.

Tako, upravo pojedinci koji u Kolubari angažuju privatnu mehanizaciju i istovremeno trguju ugljem imaju i najveću mogućnost zarade preko tog državnog preduzeća.

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Siguran sam da količine uglja koje su dobili od Kolubare su bile realne i nisu sigurno favorizovani ni jedan, ni drugi, ni treći u odnosu na ostale kupce. Po pitanju mehanizacije – mehanizacija, to nije fah za komercijalu.

B92: Objasnite sada ovo, prema našem istraživanju, ceo sistem je postavljen na sledeći način: ljudi imaju mašine u Kolubari i isti ti ljudi kupuju ugalj, prema našem istraživanju, prosto je neophodno da su imali neku vezu unutar same Kolubare. Ko je veza?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: To ne znam.

B92: Da li biste vi sad, da ste na mom mestu, poverovali da oni to rade potpuno legalno, legitimno, bez ikakvih malverzacija koje se dešavaju mimo očiju javnosti?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Ja neću sad da se upuštam u to kolike novce zarađuju pojedinci.

B92: Ne, ja vas pitam da li biste vi u tu priču poverovali?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Imam pravo da poverujem ili ne.

Za razliku od RB Kolubare, površinski kop Kostolac, takođe jedno od preduzeća EPS-a, raspisuje javnu ponudu za prodaju uglja. Kako bi zadovoljili što više kupaca i kako ne bi stvarali dominaciju velikih trgovaca na tržištu, u Kostolcu su ograničili količinu koju svaki kupac može da dobije. Tako, u Kolubari sa jedne strane postoji nekoliko kupaca koji se izdvajaju po količini uglja koji dobiju, a u Kostolcu su te razlike mnogo manje i praktično svi dobijaju sličan deo kolača.

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Mislim da je takav tender, kao što je raspisan u Kostolcu, mislim da on nije primeren i mislim da on ne može da se primeni u Kolubari, da se ne može u Kolubari to prImeniti.

B92: Zašto?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Rekao sam vam zašto, šta su nama osnovni ciljevi, osnovni ciljevi su industrija i sopstvena proizvodnja, to je neminovnost, mi to moramo da podmirimo u potpunosti, a to su škole, bolnice, obdaništa, sindikati, penzioneri, invalidi, udruženja...

B92: Postoji nešto što se zove limit, kada je u pitanju gornja granica količine uglja koji se kupuje. To je uradio Kostolac. Tako da neko može da kupi maksimum 3.000 tona ili 5.000 tona. Je l’ to ne bi rešilo tu dilemu?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Neka to bude ideja, ali bojim se da ne bismo mnogo veliki kvalitet dobili. Zaista ne znam šta je Kostolac dobio time. Cenim napor Kostolca u smislu raspisivanja tendera i uzećemo i njihova iskustva, zaista. Nismo za porediti, Kolubara je ipak mogo veći izvor, mnogo značajniji proizvođač od Kostolca i greška u ovome bi mogla izazvati veću dominaciju pojedinca na tržištu.

B92: Ali, samim tim, mnogo je važnije da se uvede red?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Slažem se. Ja sam se potpuno otvoreno složio. Dva su velike stvari, plaćanje rešeno, upravljanje tom trećom kriškom nije rešeno. Nije rešeno, još uvek tu postoji mogućnost individualne procene. 40 godina je tako i tako je bilo i 2010. godine. Pokušaćemo, u saradnji sa ministarstvom, da dođemo do tendera. Ja sam siguran da je interes Kolubare da raspišemo tender. Ako me pitate da li bi Kolubara više zaradila - da. Mi možemo da stavimo 50 evra početnu cenu i sigurno ćemo na tanderu dobiti veći prihod.

B92: Dakle, ne odlučuje valjda samo jedan čovek o tome kome će koliko uglja otići?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Ako mislite na konkretne firme, to radi komercijalni sektor.

Mašine u Kolubari i poziciju da direktno kupuje, prema saznanjima Insajdera, imaju dve firme koje se vode na sina i snaju Dragana Markovića Palme. Firma “ATP Palma”, čiji je vlasnik Palmin sin je, prema istraživanju Insajdera, na spisku direktnih kupaca uglja iz Kolubare, ali i na spisku kupaca površinskog kopa Kostolac, koji je takođe sastavni deo EPS-a. Sam Dragan Marković, po sopstvenom priznanju, već 30 godina trguje ugljem.

Osim Dragana Markovića Palme i Radosava Savatijevića Keneta, spisak ljudi koji su u Kolubari angažovali privatnu mehanizaciju i istovremeno preprodavali ugalj iz Kolubare je dugačak. Na tom spisku su stranački i opštinski funkcioneri Lazarevca.

Tako, u državnom preduzeću Kolubara sa privatnom firmom “Neol gradnja” godinama radi Nenad Živojinović, član veća Opštine Lazarevac i funkcioner lokalnog SPS-a. Živojinović, koji je formalno jedini vlasnik firme “Neol Gradnja”, odbio je razgovor za Insajder.

Član opštinskog veća i funkcioner Nove Srbije Vladimir Jevtić zvani Jefta, vlasnik je firme “Nukleus” koja je na spisku direktnih kupaca uglja iz Kolubare. Zanimljiv je podatak da je na istoj adresi na kojoj je registrovana Jeftićeva firma “Nukleus” prijavljena i firma “Plan projekt”, koja formalno nije u vlasništvu Jeftića, a koja ima mašine u Kolubari.

Snimanje za Insajder odbio je Slavoljub Pavlović Kolubarac, pa tako nemamo odgovor na pitanje da li je tačno da je upravo on stojao iza firme “Eurotem”. Pavlović je predsednik lazarevačkog SPS-a i direktor “Kolubara Građevinara”, ćerke firme Rudarskog basena Kolubara, preko koje se godinama bez tendera angažovala privatna mehanizacija u Kolubari. Vlasnik “Eurotema” formalno je Ljubica Bjeličić, sekretar lokalnog SPS-a. Međutim, u dnevnom listu “Pres” Palović se nedavno u jednom tekstu dovodi u vezu sa ovom firmom, koja je bila direktan kupac uglja iz Kolubare i istovremeno imala privatnu mehanizaciju.

Na poslovima sa Kolubarom godinama zarađuje i preduzeće “Janko Stajčić”. Dugogodišnji rukovodilac tog, nekada društvenog preduzeća, bio je Mileta Radojević, funcioner SPS-a. Radojević je zatim preko firme u kojoj je suvlasnik, postao i suvlasnik preduzeća “Janko Stajčić”. I posle privatizacije to preduzeće nastavlja poslove sa Kolubarom, pa tako “Janko Stajčić” i danas ima mašine u Kolubari, ali je i na spisku direktnih kupaca. U međuvremenu Mileta Radojević imenovan je za v.d. direktora GSP-a Beograd.

U poslu sa mehanizacijom i ugljem je i firma “Kalča” iz Lazarevca. Vlasnik predzeća je Marija Pavlović, snaja Nenada Pavlovića Neksa, vozača bivšeg direktora Kolubare Dragana Tomića. On i njegov brat, inače policajac u Protivterorističkoj jedinici, Predrag Pavlović, bliski su DSS-u. Kako je B92 ranije izveštavao, Predraga Pavlovića je u policiju primio lično tadašnji resorni ministar Dragan Jočić, uprkos tome što je Pavlović imao krivični dosije.

B92: Da li je bilo povlašćenih kupaca uglja iz Kolubare, pošto znamo da je ugalj u jednom periodu, koji se kupi direktno iz Kolubare, bio mnogo jeftiniji nego što je mogao da se proda na tržištu? Da li je bilo povlašćenih?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Direktan odgovor – povlašćenih kupaca u tom pogledu nije bilo. Ako smatrate povlašćenim kupcem onog kupca koji se bavi organizovanom prodajom uglja i koji je konstatan kupac u proivrednom društvu, što se može videti iz podataka, ako se bavi nabavkom uglja kod nas i ako tokom cele godine, od januara do decembra, bez obzira na grejnu sezonu kupuje konstante količine i ako mi poštujemo ugovor, ako on uredno plaća, ako ima sigurnu garanciju da će plaćati uredno, ako sa njim nikada nismo imali nikakvih problema, ako ga smatrate povlašćenim kupcem – neka bude povlašćeni kupac.

Na osnovu nekoliko primera jasno je da postoje povlašćeni pojedinici koji su sa Kolubarom napravili dobar biznis. Dok Kolubari iznajmljuju svoju privatnu mehanizaciju za koju im se plaća oko 100 evra po satu, istovremeno su i direktni kupci uglja od Kolubare, po znatno nižim cenama od tržišnih. Dešavalo se, kao što je objavljeno u prošloj emisiji, da, na primer, mašina radi i 24 sata 31 dan za redom, ili da jedan čovek upravlja mašinom bez prestanka četiri dana za redom.

Takođe, u jednom od dnevnih izveštaja do kojeg smo došli, a na osnovu kojeg je Kolubara plaćala, navodi se da je jedna mašina radila 25 sati u jednom danu.

Koliko je mašina zaista radila nije bilo moguće kontrolisati. Kontrolu je trebalo da vrše nadzornici, pa je njihov potpis jedini garant da je mašina zaista toliko radila, ali to istovremeno znači da mora da im se veruje na reč. Druga, mnogo pouzdanija kontrola je mogla da se vrši preko potrošnje goriva.

Na primer, buldožer koji efektivno radi, troši oko 40 litara goriva na sat. Ako radi ceo mesec po 24 sata dnevno, mesečno buldožer potroši 29.760 litara goriva. Međutim,, prema istraživanju Insajdera, mašine nikada nisu radile bez prestanka, pa je očigledno da se tu stvarao i višak nafte.

Prema rečima bivšeg direktora Kolubare Vladana Jovičića, do 2008. godine sve privatne mašine su se snabdevale gorivom na privatnim pumpama, dakle potrošnju a samim tim ni efektivan rad mašine nije kontrolisala Kolubara, odnosno, ispostavilo se da su vlasnici mašina sami sebe kontrolisali.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: To gorivo u datom momentu je, u zavisnosti od ugovora, bila obaveza Kolubare, a sa druge strane, jednostavno, samom činjenicom da to nije korektno, onda sam ja zabranio jednostavno ulazak i zahtevao da se sva ta mehaniazcija namiruje cisternama Kolubare, Kolubarinim gorivom. Pa, zato što sam smatrao da postoji neviđen ulaz-izlaz. Vi ne možete da kontrolišete da li je neko nasuo u svoju mašinu, ili nije nasuo u svoju mašinu i čije je gorivo. Ovako, ako je to Kolubarino, vi onda na kraju meseca kažete – “e sad, ‘Petre Petroviću’, tvoja mašina jeste radila toliko-i-toliko, tvoja faktura jeste toliko-i-toliko, ti si Kolubari dužan za gorivo”, odnosno ja upravo kroz taj mehanizam mogu da kontrolišem da li je ona imala toliko moto časova ili nije. Ako me razumete zbog čega sam posegao i za tim, da kažem jednostavno, tehničkim modelom, da bih mogao jednostavno da imam jasnu sliku pred sobom šta se konkretno dešava.

B92: Znači, vi sada meni govorite da su postojale, da su privatnici do te vaše odluke dovozili gorivo na kop?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Da to je bila praksa.

B92: To je bila praksa?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nasleđena koja je, koja je...

B92: A ko je tada plaćao?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Kolubara je jednostavno plaćala nasleđenu fakturu.

Privatnici su tako sami kontrolisali koliko je mašina efektivno radila, ali i koliko je nafte potrošila. Zanimljivo je i to da su dvojica privatnika, pored mašina koje su beležile ogroman broj radnih sati, imali i svoje benzinske pumpe. To su Vitomir Dimitrijević i Nenad Živojinović, funkcioner lokalnog SPS-a i član opštinskog veća. Živojinović je odbio razgovor za Insajder. Bivši direktor Kolubare Vladan Jovičić pokušao je da zaustavi nekontrolisani rast troškova upravo tako što je, kako sam kaže, uveo kontrolu potrošnje goriva. Tvrdi da je zabranio da privatne cisterne ulaze na kolubarske kopove.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa jednostavno, pošto to nije vlasništvo Kolubare, tih mašina koje su angažovane, vlasnici tih mašina i tih firmi su vršili namiru tih mašina, kao bez da treba da bude natočeno gorivo nije bila pauza za tople obroke, ili šta ja znam šta već, što samo govori da tu nije bilo baš konkretno vođeno od samog nadzora i kad vi, jednostavno, vidite da vam troškovi rastu, vi jednostavno morate preduzimati korake koji su naredbodavnog karaktera da bi se sami troškovi uveli u nekakve okvire.

B92: Vi ste na neki način zatvorili svoj posao, vi imate i benzinsku pumpu. Na koji način ste vi svoje mašine snabdevali gorivom?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Isključivo sa svoje pumpe, većinom na licu mesta i sa svojim gorivom.

B92: Ali, u jednom trenutku, Vladan Jovičić je bio direktor, tvrdi da je zabranio ulazak privatnim cisternama...

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: On je zabranio, bilo je to jedno dve-tri nedelje, ja sam tražio da mi dozvoli, s obzirom da ja imam pumpu i on je to dozvolio.

B92: Ako se sami snabdevate gorivom, kažu da je gorivo neki način kontrole koliko zaista mašina efektivno radi. Ako jedno...

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: imam, naravno da imam, ja imam uvid kroz sate... Sve se to vodi ... Apsolutno, ja to imam koliko je koja mašina potrošila na svakom poslu, i da je zamenjena, i kad je zamenjena mašina, itd.

Lanac je tako potpuno zatvoren, odnosno nije bilo nikakve provere koliko je mašina zaista radila. Kolubara je, istovremeno, privatnu mehanizaciju plaćala za radove na kopovima, ali i za radove na infrastrukturi u opštinama koje okružuju kopove Kolubare. Međutim, mnogo više novca Kolubara je potrošila za angažovanje mehanizacije na samim kopovima.

Upravo je na kopovima mnogo lakše sakriti malverzacije. Naime, ako se proknjiži da je novac potrošen na, primera radi, izgradnju puta u nekoj opštini, taj put mora da se vidi i na terenu. Ako se mašina angažuje na kopu, dokazi o količini radova koji su zaista izvedeni – svakodnevno se iznova prekopavaju.

Postoji, međutim, dovoljno nelogičnosti koje ukazuju i na to da su postojale i duple fakture, odnosno da je Kolubara rad jedne mašine plaćala dva puta.

To je bilo moguće, jer Kolubara nije direktno iznajmljivala privatnu mehanizaciju, već preko takozvanih ćerki-firmi. Naime, 2004. i 2005. godine iz Kolubare su izdvojene sporedne delatnosti, tačnije delovi firme koji se ne bave direktno iskopavanjem uglja. Tada je država formirala nekoliko novih preduzeća.

Ta nova državna preduzeća Kolubara je mogla da angažuje bez tendera, uz objašnjenje da će se novim firmama tako pomoći u prve četiri godine samostalnog poslovanja. Tako je Kolubara praktično angažovala nekadašnje ćerke firme bez tendera, a ćerke firme su angažovale privatnike , bez tendera, na poslovima u RB Kolubara, pri čemu je ćerkama firmama ostajao izuzetno mali deo profita, koji se menjao iz godine u godinu.

Firme preko kojih je Kolubara iznajmljivala mehanizaciju su “Kolubara Građevinar”, “Kolubara Usluge”, ali firma “Kolubara Mali Borak”, koja je odavno imala isto pravo rada u Kolubari bez tendera.

Insajder je po Zakonu o dostupnosti informacijama od javnog značaja od Kolubare, između ostalog, tražio i dokumentaciju za dva meseca angažovanja firme “Devix” preko “Građevinara” i “Usluga”. Prema dnevnim izveštajima koje smo dobili, postoje slučajevi da je mašina istog tipa radila istovremeno i za “Usluge” i za “Građevinar”.

Međutim, na dokumentima na osnovu kojih je Kolubara plaćala, nema nikakve oznake vozila, pa je nemoguće sa sigurnošću tvrditi da li je ista mašina plaćena kao da je radila na dva mesta u isto vreme. Sam Vitomir Dimitrević kaže da o duplim fakturama ništa ne zna i tvrdi da on sam nikada nije dva puta naplaćivao rad jedne mašine.

Nejasan je i slučaj firme “Kačer Turist”, čiji je većinski vlasnik bivši direktor Kolubare Dragan Tomić. Skip koji je ova firma iznajmljivala Kolubari radio je po 10 sati dnevno na dva mesta, u Belanovici i u mesnoj zajednici Mali Borak. Na dnevnim izveštajima, takođe, ne postoje upisane registarske oznake vozila. Prema našem saznanju, ova firma je u Kolubari angažovala samo jedan skip, pa nije jasno kako je ta mašina mogla da radi na dva različita mesta po 10 sati, i da za 4 sata ide sa jednog mesta u drugo. Tako je radila nekoliko meseci za redom.

Bivši direktor Kolubare Vladan Jovičić, tvrdi da ne zna da su postojale duple fakture, odnosno da su, kako se navodi u krivičnoj prijavi anonimne grupe građana iz 2008, pojedine mašine navodno radile i po 48 sati dnevno.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ne verujem da je to tako bilo, verujem, jednostavno, ljudima sa kojima sam radio, ako su oni to toliko pravili previda, to jednostavno više nije previd

B92: Znači da je radila 48 sati dnevno?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Na dva mesta, znači, fakturisana, onda jednostavno jasno kao dan da je fiziki nemoguće. Mislim, to ne može da objasni ni ne znam koji stručnjak, ni ne znam koji naučnik. Da je na dva mesta mogla da radi po 24sata, to je, ja definitivno... zloupotreba. Ne može drugačije da se nazove.

Kolubara je, prema odlukama Vlade, imala pravo da angažuje ćerke firme bez tendera praktično do 2009. Ono što nije jasno je to na osnovu kojih kriterijuma su ćerke firme, inače državna preduzeća, angažovale privatne firme, s obzirom na to da nisu raspisivale tender. Aktuelni direktori ćerki firmi “Kolubara Građevinar” i “Kolubara Usluge”, Slavoljub Pavlović Kolubarac i Duško Obradović odbili su razgovor za Insajder. Na razgovor je pristao samo Marinko Marić, koji je bio direktor “Građevinara” do 2007. godine, inače odbornik G17 u Skupštini opštine Lazarevac. Iako su privatnici formalno angažovani preko ćerki firmi, pa i “Građevinara”, Marić tvrdi da se on kao direktor nije pitao koji privatnici će biti angažovani u Kolubari, već da je o tome odlučivalo rukovodstvo samog RB Kolubara.

B92: Kako mislite, Kolubara je imala tu ekskluzivu?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Po ugovoru je definisano da će odabir mehanizacije vršiti stručni ljudi iz Kolubare.

B92: I znači vama su samo rekli – ove mašine će da…

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Stigne spisak… ..

B92: Ide faktura preko “Građevinara”?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Da, da...

B92: A zašto onda faktura nije išla direktno, ko, mislim zašto ih Kolubara nije direktno angažovala onda?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa pitajte njih, mogu da pitam zašto su oni nas i osnovali. Znači, to je isto pitanje, oni su nas…

B92: Nije isto pitanje.

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa oni su...

B92: To je zamena teza.

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Oni su, oni su, ne oni... Pa, najverovatnije je bilo lakše da tako rade, pretpostavljam da je to.

B92: U kom smislu bilo lakše?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa, zato što su jednostavno, veliki je to obim posla, disperzija, mi se već bavimo tim poslom i to je možda bio razlog. Nikad mi nije palo na pamet zašto to rade preko nas da ih pitam

B92: A je l’ vam nije nikad palo na pamet da je razlog tome…

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa zašto bi palo, ako dobijam posao ja...

B92: Činjenica da “Kolubara Građevinar” može da radi u Kolubari bez tendera i poslove koje plaća Kolubara bez tendera.

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa to, pa to je...

B92: Je l’ vam ikada palo na pamet?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Taj osnov je bio taj, toga, znači to je prvi osnov. Mislim, zašto te poslove nisu dali nekom drugom, to je na njima. Ja nisam ni jednu mašinu zaposlio, mene to ne interesuje.

B92: Kako vas nije interesovalo, bili ste direktor u “Građevinaru”?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa nije me intere… Oni kažu – treba im 10 kamiona. i pošalju firme, znači, koje su po cenovniku saglasne da to rade. I mi im pošaljemo, znači firme su, bilo je tamo 200 kamiona, to se definisao neki broj, i to je radilo.

Novi direktor je smanjio ukupne troškove za zakup privatne mehanizacije u 2009 godini za oko 36 miliona evra. Upravo je toliko, prema rečima Nebojše Ćerana, godišnje izbijeno iz džepa privatnika koji su u poslu sa mehanizacijom.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Posao direktora Kolubare u ovim okolnistima je jako izložen pritiscima svih vrsta. Svim vrstama pritisaka. To što me pitate, nisam imao “filmskih” pretnji, holivudskog karaktera, u smislu, ne znam. Nije da nisam mislio o tome, nije da nisam mislio o tome, nekome sam smanjio posla 30 miliona evra. Nisam imao smetnji holivudskog tipa. A da je posao direktora Kolubare izložen raznim pritiscima - da. Imao sam pretnje privatnih preduzetnika, ako su to pretnje. To je pritisak, nisu to pretnje, ali pritisak. Recimo, “mi ćemo da blokiramo Lazarevac jer nemamo posla u Kolubari”. Da, mislim da ima i dopisa sa tim u vezi, nisu to nikakve tajne, telefonske. Ljudi smatraju da je to normalno, da imaju pravo.

Kolubara je sastavni deo EPS-a, preduzeće od strateške važnosti za Srbiju, jer se od uglja iz Kolubare proizvodi oko 50 odsto struje u zemlji. Koristeći razne povlastice, političke veze, ali i nacionalno dobro koje pripada državi, odnosno svim građanima, pojedinci su se godinama bogatili na štetu Kolubare. Sistemska pljačka rudarskog basena Kolubara, preduzeća koje je sastavni deo EPS-a, traje već godinama i to, uz praktično, prećutnu saglasnot svih Vlada Srbije koje su formirane od 2001. do danas. Prema saznanjima Insajdera, policija se zloupotrebama u Kolubari bavila još 2002, kada su podnete i krivične prijave protiv tada već bivših rukovodilaca Kolubare, koji su i danas na visokim funkcijama u tom preduzeću. Nije jasno šta se desilo sa tom krivičnom prijavom, ali to ukazuje da vlast i nadležne institucije već dugo znaju šta se dešava u Kolubari. Mehanizam izvlačenja novca iz državnog preduzeća Kolubara dobro je razrađen. Nije se menjao godinama, pa je tako veliki broj biznismena, pojedinaca, političara postao sastavni deo lanca prevare, što je dovelo do toga da nadležne institucije do danas ćute.

[video emisije: http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=491444]

Insajder: Prevara veka, III deo

Istraživanje poslovanja rudarskog basena Kolubara, koje je samo jedno od ukupno 11 privrednih društava EPS-a, pokazuje da je ceo sistem u državi postavljen tako da se pojedinci sa političkim vezama bogate na štetu svih građana, kao i da ne postoje jasna pravila koja uređuju poslovanje javnih preduzeća.

Posle prve dve epizode serijala “Prevara veka”, redakciji Insajder svakodnevno stižu informacije o brojnim zloupotrebama u Kolubari, ali i drugim javnim preduzećima, a sve informacije ukazuju na to da je zapravo tek odškrinuta Pandorina kutija. Zloupotrebe u javnim preduzećima traju više od dve decenije, nepisana pravila se teško menjaju, čak i kad se donesu pisana pravila, a razlog tome je to što se ljudi koji su deo uigranog lanca samo smenjuju na pozicijama. Poslovanje Kolubare otkriva samo neke sistemske propuste zbog kojih je cela država i danas u ekonomskom haosu. Uz kozmetičke promene, sistem ostaje isti sa svakom promenom vlasti: državna imovina i dalje je izvor bogaćenja pojedinaca, nema zdrave tržišne utakmice, nema privatnog biznisa bez privatnih veza.

Za 130 miliona evra, koliko je Kolubara prethodnih 8 godina potrošila na zakup pomoćne mehanizacije moglo je da se kupi najmanje 260 teških građevinskih mašina. Umesto toga, Kolubara godinama ove mašine iznajmljuje od privatnika, pri čemu se ispostavilo da je to državno preduzeće plaćalo mnogo više nego što su bile realne potrebe, pa i da je plaćalo čak i kada mašine privatnih firmi stoje u mestu. Rudarski basen Kolubara je dve decenije izvor bogaćenja pojedinaca zbog razlike u ceni uglja. Cena po kojoj Kolubara prodaje ugalj danas je znatno viša, ali i dalje daleko niža od tržišne. Objašnjenje zvaničnika je da će, ako Kolubara podigne cenu, još više plaćati krajnji korisnici, industrija i građani. Niko, međutim, ozbiljno ne istražuje da li su prevelike trgovačke marže, odnosno profit koji uzimaju preprodavci uglja. To nisu jedine zloupotrebe u Kolubari.

Kolubara je u periodu od 2004. do 2009. angažovala mašine oko 200 privatnih preduzeća, pri čemu se neki ljudi pojavljuju u poslovima preko više firmi, pa čak i preko firmi koje zvanično nisu registrovane na njihovo ime. Upravo se te firme pojavljuju na tri platna spiska u Kolubari: na spisku direktnih kupaca uglja, za angažovanje mašina na kopovima, ali i za angažovanje mašina na infrastrukturnim radovima u opštinama, koje je opet plaćalo državno preduzeće Kolubara.

Prema istraživanju Insajdera, Protokol koji su 2006. godine potpisali predsednik opštine Lazarevac Branko Borić i tadašnji direktor Kolubare Dragan Tomić bio je, zapravo, osnov za drastično povećanje broja iznajmljenih mašina od privatnih firmi. U tom dokumentu stoji da će Kolubara platiti infrastrukturne radove u opštini Lazarevac i to radi otklanjanja štete nastale zbog rudarskih radova. Protokol je proširen aneksima i na druge opštine, ali i na radove za potrebe SPC. Za te namene Kolubara se prvo obavezala da će angažovati 126 mašina, onda 172, da bi poslednjim aneksom taj broj bio povećan na čak 472 mašine.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Tada je počeo pravi haos znači 229 privatnika pojedinaca i privatnih preduzeća je preko Kolubara Građevinara tada angažovalo svoje mašine da rade.

Privatne mašine koje su radile na kolubarskim kopovima, u opštinama i za Srpsku pravoslavnu crkvu angažovane su bez tendera, iako je sve plaćalo državno preduzeće Kolubara. Zbog očigledne sistemske greške, to je praktično legalan potez.

Restrukturiranjem su iz Kolubare izdvojene sporedne delatnosti, preduzeća koja se ne bave poslovima vezanim za proizvodnju struje. Tako se formira nekoliko novih preduzeća u vlasništvu države. To su “Kolubara Građevinar”, “Kolubara Univerzal”, “Kolubara Usluge” i “Kolubara Metal”. Izdvojene kompanije su imale pravo prve četiri godine da rade za Kolubaru bez tendera, kako bi im se pomoglo da se snađu na tržištu!

Takvom odlukom nadleznih institucija, postignuto je zapravo to da se izdvojena preduzeća, koja su imala pravo da rade bez tendera za Rudarski basen Kolubara, koriste kako bi se preko njih angažovala mehanizacija privatnih firmi. Tako je praktično omogućen ulaz privatnika u Kolubaru bez raspisivanja tendera.

Na osnovu Protokola je tako Kolubara potpisala ugovore sa ćerkama firmama, “Uslugama” i “Građevinarom”. Direktor “Građevinara” tada je bio Marinko Marić, inače odbornik G17 plus u Skupštini opštine Lazarevac.

Marinko Marić, direktor “Kolubara Građevinara” od 2005. do 2007: Napravljen je ugovor sa Kolubarom gde se angažovala ta mehanizacija, gde je Kolubara bila investitor na osnovu toga protokola, na osnovu odluke, valjda EPS, da se angažuju ta sredstva, da se sredi znači infrastruktura u ove tri opštine koje su obuhvaćene rudarskim radovima.

Upravo u vreme kada je Marić je smenjen sa mesta direktora “Građevinara” potpisan je još jedan, skoro identičan Protokol između Kolubare i opštine, kojim se dodatno produžava vreme za radove u opštinama, ali se istovremeno povećava broj mašina koje Kolubara plaća za te namene.

Marinko Marić, direktor “Kolubara Građevinara” od 2005. do 2007: 2007. godine, sindikatu Kolubare, ovaj “Građevinara”, ja nisam više odgovarao, taj program njima, moguće da je to bilo, i mnogim drugima nisam odgovarao i u “Građevinaru” i mimo “Građevinara”, tako da jednostavno smo se mi lepo, ovaj, ja sam...

B92: A zbog čega im niste odgovarali?

Marinko Marić, direktor “Kolubara Građevinara” od 2005. do 2007: Pa bilo je oko, znači tema je bilo potpisivanje ugovora, mislim da su to bile neke druge stvari, ja jednostavno nisam odgovarao ni mnogim privatnicima u Lazarevcu.

Marić nije hteo da precizira zbog čega nije odgovarao privatnicima u Lazarevcu, ali je zanimljivo da na njegovo mesto dolazi novi direktor Slavoljub Pavlović Kolubarac, funkcioner lokalnog SPS, kao i da se posle toga preko “Građevinara” angažuje sve više privatnih firmi na poslovima u Kolubari.

Direktor “Usluga” Duško Obradović i “Građevinara” Slobodan Pavlović zvani Kolubarac odbili su razgovor za Insajder. Ostalo je nejasno koliki je tačno bio profit ovih državnih preduzeća proteklih godina i da li su privatnici angažovani tek pošto su u Kolubari uposlene sve mašine ovih državnih firmi.

Iako nema pisanih dokaza o tome da je novac iz Kolubare odlazio zapravo i na finansiranje politickih stranaka, zanimljiv je podatak da su mašine angažovali stranački funkioneri u Lazarevcu, ali i da je 2006. godina, kada je potpisan Protokol između Kolubare i opštine Lazarevac predizborna godina. Takođe je zanimljivo to da Kolubara plaća redovnu godišnju rentu državi i opštini na ime eksploatacije ugllja, upravo da bi taj novac opština iskoristila za infrastrukturu. Osim toga, Kolubara na sebe uvek preuzima obavezu da prilikom širenja kopova sanira sve posledice u naseljenim mestima, pa nije jasno kakva je onda uopšte svrha Protokola koji je potpisan, osim ako jedina svrha nije angažovanje mehanizacije što većeg broja privatnih firmi.

Savet za borbu protiv korupcije opštine Lazarevac upravo zbog ovakvih sumnji počinje provere da li je sve što je Kolubara platila zaista urađeno u mesnim zajednicama.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Otprilike jedna trećina predviđenih radova je rađena, dve trećine je bilo fiktivno, problem je sve se to dešavalo pre neke dve tri godine i u svakoj toj MZ kada uzmete u jednu ruku radni dnevnik i pogledate, snimite i malo prošetate se i vidite – to što stoji u tim dnevnicima na terenu ga nema, ne postoji. Znači to vam je dovoljan dokaz. Imate MZ Trbušnica gde je predsednik saveta MZ ujedno i vlasnik privatnog preduzeća koje je u toj MZ radilo, gde su iskopali ljudi sa nekih 10 km puta 80.000 kubika zemlje. To je ono što se može, što je lako dokazivo. Evo, vi i sada da odete tamo, te deponije nema, toga šuta nema, tih puteva koje su oni proknjižili nema. Ima samo ogroman broj radnih sati...

Prema podacima Saveta za borbu protiv korupcije Lazarevca, u Trbušnici su, primera radi, od 2006. do 2008. mašine koje je plaćala Kolubara navodno angažovane 54.250 sati. Iz tog mesta je izvučeno samo otpadnog materijala 61.300 metara kubnih. Za prevoz tolike zemlje potrebno je najmanje 6.000 kamiona. U tom mestu nema vidljive deponije zemlje, a kanal pored puta jedva se primećuje.

Mirosaljci, mala mesna zajednica, gotovo zaseok. U ovom mestu je navodno iskopano 84.300 m kubnog otpadnog materijala, uglavnom zemlje. Mašine u ovom mestu angažovane su 24.431 sat. Zemlja se takođe ne vidi, niti tragovi da je tolika količina zemlje ikada postojala na tom mestu.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Primera takvih ima svuda. Ako uzmete dnevnik i tamo pogledate da su radile neke mašine koje su predviđene za neke radove koji na tom terenu, apsolutno nisu ograđeni, pa to vam je dovoljno da je ta mašina fiktivno tu bila. Ako odete tamo pa vidite da u jednom selu ne postoji kanal od 25 km, ili neki put od 25 km, a tamo je proknjižen da je rađen a nije i nema ga, jasno vam je da je to fiktivno urađeno.

Osnovni protkol obuhvatao je infrastrukturne radove u 42 mesne zajednice opštine Lazarevac. Samo tri meseca posle potpisivanja tog dokumenta Dragan Tomić i Branko Borić potpisuju aneks, kojim se omogućava proširenje radova na sve opštine koje okružuju kopove Ljig, Lajkovac, Barajevo, Aranđelovac. Nije, međutim, jasno da li je Branko Borić, kao predsednik opštine Lazarevac, imao bilo kakva ovlašćenja da potpisuje Protokol i anekse koji se odnose na druge opštine, ali i na SPC. Borić je odbio razgovor za Insajder.

Kolubara je u tom periodu plaćala i radove u opštini Toplola, koja nije ni blizu RB Kolubara, što znači da kamioni i bageri Kolubare ne prolaze ulicama te opštine pa ih nisu mogli ni uništiti.

U to vreme, 2006. i 2007. godine vlast u Republici, Lazarevcu i Topoli drži narodnjačka koalicija, DSS-Nova Srbija. Predsednik opštine Lazarevac Branko Borić, direktor Kolubare Dragan Tomić i Vladimir Đorđević, tadašnji direktor EPS-a koji je morao da zna za ovakve troškove, kadrovi su DSS-a. Istovremeno, tada menadžer opštine Lazarevac, a danas član opštinskog veća Lazarevca Vladimir Jevtić zvani Jefta i predsednik Opštine Topola Dragan Jovanović su iz Nove Srbije. Takođe, Jevtića i Jovanovića povezuje kumstvo. Sam Jovanović tvrdi da njegovo kumstvo sa tadašnjim menadžerom opštine Lazarevac nema nikakve veze sa tim što je Kolubara plaćala mašine koje su radile u Topoli. On je, kako kaže, samo formalno uputio zahtev Kolubari, ali je dogovor prvo postignut na drugom nivou.

Dragan Jovanović, predsednik Opštine Topola: Mi smo se obratili Upravnom odboru Kolubare. i nikakve veze to nema. To što vi sada govorite, jesmo mi kumovi, odnosno naše porodice su kumovi znači sto godina. Ne vidim kakve tu veze ima, mi nikakve odnose sa opštinom nismo imali, već samo sa Kolubarom, to vam ponavljam stoti put ako hoćete da razumete. Znači, mi smo se obratili Upravnom odboru Kolubare, on je odobrio, urađena su ta dva kilometra lokalnog puta ka manastiru Nikolje, mi nikakve veze nismo imali s tim ni koliko su radile radnih sati, jer su nam rekli – kad urade, tad se vraćaju.

B92: A kako je došlo do toga da se Vi uopšte obratite Kolubari?

Dragan Jovanović, predsednik Opštine Topola: Na zahtev Evdokojie, to je starešina manastira Nikolje i vladike šumadijskog Jovana koji su ranije obavili razgovore sa direktorom Kolubare, gospodinom Tomićem, i onda su mene obavestili o tome, to je bio razlog da se mi kao opština, jer je morala da se obrati opština formalnopravno, da se obratimo Upravnom odboru Kolubare. To nije bilo stranačko pitanje, već je to bila jedna stvar urgentna, jer je dolazilo da se stvarno zidine manastira su dolazile u problem zbog bujice. To je bila velika bujica tako da je to bio samo jedan hitan slučaj.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ali je definitivno da je izborna godina, kada su svi odjednom navalili, boga ti, da silno porade sve ono što nisu uradili godinu ili dve unazad, ili tri. I toga će biti, ja verujem sve dok se ta svest ne promeni i dokle god ne postavimo jednostavno tržišne odnose za sve u ovoj državi, onda, ovaj će tako biti, da će jednostavno se presipati, da kažem, iz jednog u drugo, a to je činjenica na čemu svi padamo i svi ispaštamo.

Zanimljiv je politički sastav te 2006. i u ostalim opštinama u kojima je Kolubara plaćala radove.

Predsednik Opštine Ljig tada je bio Miroslav Maksimović, koji je i danas na toj funkciji. Izabran kao predstavnik grupe građana, ali je 2008. reizabran kao član Nove Srbije. Predsednik opštine Lajkovac te 2006. bio je Vladan Čolović, kadar DS. Inače, Čolović pre toga radio u REIK Kolubara u Lazarevcu. Na mestu predsednika opštine nasledio ga je privatni preduzetnik Dušan Živanović, izabran kao nosilac liste DSS-NS. I Živanović je radio u RB Kolubara.

Predsednica opštine Barajevo je Branka Savić je iz DS. Do 2008. u Barajevu je na vlasti bila koalicija DS, NS i DSS. Ponovo je izabrana avgusta 2008, tada vlast u Barajevu formira koalicija DS, NS, DSS i SPS.

Predsednik opštine Aranđelovac od 2004. je Radosav Švabić, iz Srpske radikalne stranke, a ponovo je izabran i 2008 godine.

Vitomir Dimitrijević, privatnik koji je bio u vrhu po broju angažovanih mašina, kaže da su i njegove mašine bile angažovane u opštinama, ali da se u zvanicnoj dokumentaciji Kolubare često ne navode precizni podaci o tome gde je tačno mašina radila.

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: To nikad nije pisalo u nalogu, radi ovde ili onde, ali je rađeno.

B92: Kako nije pisalo?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Pa, nije pisalo u nalogu, jer kaže - “mesna zajednica”. Nije pisalo “mesna zajednica ne-znam-šta”, nego je pisalo “rad za potrebe kopa, relacija ta i ta”. Ako govorimo o kamionima, to su sve vodili, popisivali, po meni, koliko znam, iz Kolubare, ali je manje mojih, ja sam ipak učestvovao sa dosta teškom mehanizacijom koja je potrebna kopu. Tamo vani su radili kamioni neki i manje mašine, po tim prilaznim putevima, to su sve mesne zajednice, za potrebe kopa. Ako me pitate da li je to opravdano ili neopravdano, ja sad, gledajući sa stanovišta građana Lazarevca, šta je sve kop uzeo, mislim da je opravdano. E, sad, stvar politike preduzeća da li je to zloupotrebljeno, nije zloupotrebljeno, to ja sad ne bih znao da vam kažem.

Prema saznanjima predsednika opštine Topola Dragana Jovanovića, Kolubara je plaćala angažovanje 2 mašine i 4 kamiona u toj opštini, najviše 8 dana. Takođe, kaže da su te mašine radile maksimalno 10 sati dnevno, što bi značilo da su mašine u Topoli radile ukupno 480 sati. Međutim, prema podacima Saveta za borbu protiv korupcije Lazarevca u dokumentaciji Kolubare se navodi da su mašine u Topoli radile 1.274 sata, odnosno 794 sata više.

Dragan Jovanović, predsednik Opštine Topola: Prema tvrdnjama ljudi iz mesne zajednice moje, koji su bili sa tim ljudima iz Kolubare, bile su 2 mašine i 4 kamiona. Znači, prema tvrdnjama – moram da napravim malu ogradu – znači, ljudi iz mesne zajednice i ono što kažem bile su 7 ili 8 dana i to je to. Što se tiče tih radnih sati, mi nikakve veze nismo imali s tim ni koliko su radile radnih sati, jer su nam rekli – “kad urade, tad se vraćaju”. Njihovi ljudi su potpisali, mi, kažem sa tim nismo imali nikakve veze. Ako je neko, kažem, sa tim imao nekakve veze, ako je neko upisao više, prvi sam za to da odgovara, verujete mi. Ako su tačni ti sati koje Vi imate, koje sam video pred ovu emisiju to je nešto neverovatno.

Zbog sumnje da nije urađeno sve što je Kolubara platila, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevca podneo je krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal. Osnov za sumnju je bio i to što je nije vršen nadzor prilikom angažovanja mehanizacije. Nadzor, prema Protokolu, trebalo je da vrše JP direkcija za građevinsko zemljište planiranje i izgradnju Lazarevca, lice koje ovlasti Kolubara i lice koje ovlasti Savet mesne zajednice u kojoj se izvode radovi. Ispostavilo se da nadzor nije sprovođen u skladu sa Protokolom.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Uputili smo jedan dopis Dirkeciji koja je Protokolom bila predviđena kao nosilac nadzornih organa, oni su nam ljudi odgovorili da apsolutno nemaju nikakav dokumenat o tim radovima i da oni ne znaju o čemu se tu radi i šta mi to od njih tražimo. Pa smo pozvali tog bivšeg direktora, koji je bio direktor kada je taj protokol potpisan, jer se u međuvremenu promenilo. I čovek je bio jako ljubazan, došao je na sednicu Saveta i zamolio pred celim Savetom da mu damo taj protokol da pogleda, pogledao je i rekao je – “ljudi, ja ovo prvi put vidim, ja o ovom nemam pojma, nije me nikada niko obavestio da treba da damo nadzorne organe i mi ih nismo ni dali”, i čak je insistirao da to pismeno i potpiše, da da izjavu, on je to pismeno potvrdio.

Prema Protokolu, opština Lazarevac je imenovala i koordinatore za radove u mesnim zajednicama, a koji su prema tom dokumentu bili zaduženi da utvrde koji su radovi potrebni, a samim tim i da Kolubari daju predlog koji je broj mašina potreban. U pitanju su članovi gradskog veća Vladimir Jevtić i Zoran Cvetanović – obojica su odbili snimanje za Insajder.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Mi smo zatražili, ovaj, u jednoj pisanoj formi da nam oni pomognu, da nam kažu kako je tekao taj proces njihovog angažovanja u celom tom poslu i dobili smo u pisanoj formi jedan odgovor da oni apsolutno nisu bili koordinatori gradske opštine. I jedan i drugi su potpuno identičan odgovor dali

B92: Pisani?

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Pisani da sve u arhivi imamo. Tako da smo tog momenta stavili u arhivu odgovor Direkcije, odgovore predsednika mesnih zajednica...

Savet za borbu protiv korupcije Lazrevca sumnja da su mašine imali i predsednici mesnih zajednica, uprkos tome što su ili zaduženi da kontrolišu da li je urađeno sve što je Kolubara plaćala.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Svako od predsednika saveta mesnih zajednica je bio prisutan na jednom sastanku kojeg smo mi organizovali u Savetu, gde su oni bili pozvani da pred Savetom nama objasne šta se to tu dešavalo. Međutim, na naše zaprepašćenje, 42 predsednika saveta je reklo da ne poseduje nikakvu dokumentaciju iz tog vremena, ne samo o tim radovima, nego nikakvu dokumentaciju ne poseduje i tada se nama i učinilo sumnjivo da oni ljudi imaju nekih razloga opravdanih zašto to kažu i zbog čega to kriju. Znači, mi imamo mesnu zajednicu Mirosaljci gde je predsednik, to je jedna, gde je predsednik saveta mesne zajednice imao svojih nekih 2-3 tamo kamiona koji su radili. Imate mesnu zajednicu Trbušnica, gde je predsednik saveta mesne zajednice ujedno i vlasnik privatnog preduzeća koje je u toj mesnoj zajednici radilo.

Obrazloženje da su troškovi za zakup mehanizacije drastično rasli zbog radova u opštinama nemaju uporište u zvaničnim podacima do kojih je Insajder došao po Zakonu o dostupnosti informacija. Ukupni troškovi za zakup mehanizacije resli su i kada je opadao nivo angažovanja u opštinama. 2006, kada drastično rastu troškovi, Kolubara navodno izdvaja 7,3 miliona evra za radove u opštinama, od ukupno potrošenih 17,5 miliona za zakup mehanizacije. Ukupni troškovi za mehanizaciju nastavljaju da rastu u 2007. godini i dostižu na 30,3 miliona evra, te godine raste i izdvajanje za opštine na 11,3 miliona evra. Međutim, 2008, kada su troškovi za zakup mehanizcije dostižu vrhunac, izdvajanja za opštine su najmanja i iznose oko 830 hiljada, manje od million evra, dok su ukupni troškovi za zakup mehanizacije 53 miliona evra.

Osim za okolne opštine jedan od aneksa koji su potpisali Dragan Tomić i Branko Borić odnosi se i na proširenje radova za potrebe SPC. Rezultat proširenja radova na više opština i Srpsku pravoslavnu crkvu je angažovanje sve većeg broja mašina, koji je tako sa 126 povećan na čak 472, i to samo za opštine.

Sve je plaćala Kolubara, koja upravo tih godina probija planirane okvire namenjene za angažovanje mehanizacije i istovremeno u tim godinama beleži gubitke u poslovanju.

Od 2004. do 2009, osim planiranih troškova za zakup mehanizacije, probijeni su i planirani okviri za sponzorstva i donacije. Naime, za svaku godinu se pravi plan poslovanja, koji podrazumeva paniranje troškova za svaku stavku, pa i za sponzorstva i donacije. Ono što nije jasno je to od čega državna firma koja posluje u gubitku troši velika sredstva za te namene. Zanimljivo je da od ukupno 165 korisnika donacija u novcu i uglju u 2004. godini, crkve i manastiri zauzimaju 72 mesta.

Svrhe novčanih donacija su različita. Najviše su to građevinski radovi ili se kao svrha jednostavno navodi “za potrebe crkve”, ali i primera da Kolubara izdvaja za ozvučenje velike Spasove crkve. Donacije su dobijala i verska udruženja poput Društva prijatelja Hilandara ili Društvo istraživača Biblije. Neke od donacija je teško razumeti, poput one da Kolubara donira svom radniku za posetu Hristovom grobu u Vitlejemu, ili donaciju Mesnoj zajednici Baroševac za nabavku automatske mašine za gađanje glinenih golubova. Takođe, nije jasno zašto bi neko državno preduzeće platilo Manastiru Sopoćani više od 2,3 miliona dinara na ime izmirenja duga za struju. Milionske iznose dobija i izdavačko preduzeće “Princip Bonart Press”.

Najveće gubitke u poslovanju Kolubara beleži 2008. godine. Upravo tada izdvaja za kupovinu karata za “Melos estradu”. Izvesna Marija Marjanović, za koju se u spisku donacija iz Kolubare ne navodi ko je i da li je eventualno zaposlena u Kolubari, dobila je donaciju za film koji režira njena ćerka. Višemilionsku donaciju dobija i “Srpski sabor Dveri”, a kako stoji na sajtu samih Dveri, novac je bio namenjen za projekat “EUtanazija: Kosovo iznad Evropske unije”.

Od 2004. godine direktor Kolubare bio je Dragan Tomić. Krajem 2007. godine tu funkciju preuzima Vladan Jovičić, ali njegov prethodnik Dragan Tomić ostaje na visokoj poziciji u Kolubari, tačnije kao zamenik direktora EPS-a obavlja i funkciju predsednika Skupštine Kolubare, privrednog društva koje posluje unutar EPS-a. Upravo sa te funkcije ima pravo da odobrava veće iznose za donacije, dok manje iznose odobrava sam direktor Kolubare. Odgovor na pitanje po kojim kriterijumima je predsednik Skupštine Kolubare odobravao donacije nismo dobili pošto je Tomić odbio razgovor za Insajder. Tadašnji direktor Vladan Jovičić morao je da zna da su planirani okviri za donacije bili probijeni.

B92: 2008. godina, 136 miliona se daje na donacije. Je li Vama to normalno, kada Kolubara posluje sa ogromnim gubicima?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Na to se daju donacije onima kojima su potrebne

B92: Zašto su se davale donacije Srpskom saboru Dveri, konkretno za Srpski sabor Dveri ste izvdojili 4,2 miliona dinara?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Zbog štampe. Prosto sve što je iznosa preko sto hiljada odlazi na Skupštinu, znači, pa bilo je situacija kad su iznosi i od sto hiljada razmatrani na Skupštini privrednog društva i onda se odobravaju, jednostavno, kao takvi. Ne mali broj puta su zavođene odluke o donaciji, a kroz vid vanredne sednice Skupštine privrednog društva. Tako da moguće da su takve odluke donošene, da kažem, u vansedničnim zadesanjima.

B92: Što znači šta, jedan čovek je doneo odluku?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, u suštini, tako ispada, ako gledate tako plastično.

B92: Možete valjda da kažete, ovo je 100 hiljada dinara, znači, to ste Vi odobrili kao direktor Mariji Marjanović za film koji režira njena kćerka. Izvinite, ali meni to nije jasno.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nije ni meni jasno. Ja bih morao da vidim čitavu molbu da bih mogao da kažem šta je mene rukovodilo u datom momentu za takvu odluku. U ovom momentu, ja ne mogu da kažem zaista da li je to sad bilo u molbi navedeno jedno, a upotrebljeno za drugo.

Dok je Jovičić bio direktor, najviše donacija Kolubara je izdvajala za sportsko društvo Kolubara, ali velike donacije koje je odobrava Skupština Kolubare ponovo uglavnom koristi crkva. Polovinom 2009, DS imenuje Nebojšu Ćerana na funkciju direktora rudarskog basena Kolubara. Spisak za donacije te godine je kraći, ali izdvajanja nisu mnogo manja, pa i te godine probijaju planirani okvir.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Može se i tim sredstvima bolje upravljati. Nominalno, Kolubara jeste veliki donator, naprosto kažem, Kolubara je sva igra velikih brojeva. Ako pogledate koliko donira, to je velika suma, ako pogledate koliko je to deo od prihoda, verovatno je među nižim od javnog sektora u Republici Srbiji. Znači, donet je pravilnik o ovim namenama nakon mog dolaska, mislim da nije postojao ranije, nisam siguran...

B92: A završili ste i parohijski dom, ako se ne varam, u Lazarevcu. To je za Vaše vreme završeno?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Taj odnos pomoći javnog sektora parvoslavnoj crkvi je toliko rasprostranjen da me zaista zbunjuje Vaše pitanje. Tvrdim da sam ga sveo na svega 10 odsto od onoga što je Koubara ranije davala Srpskoj parvoslavnoj crkvi.

Izdvajanja za donacije i sponzorstva u pojedinim godinama drastčno su probijala planirane okvire. 2005. je potrošeno tri puta više od planiranog, naredne godine duplo više.

PROBIJANJE PLANA DONACIJE, SPONZORSTVA, HUMANITARNE AKTIVNOSTI

Kolubara je u godinama kada beleži najveće gubitke izdvajala najviše sredstava i za zakup mehanizacije, ali i za sposnzorstva i donacije. 2007. Kolubara beleži minus od oko 120 miliona evra, a za donacije izdvaja više od planiranog, čak 1,3 miliona evra. 2008, kada preduzeće beleži gubitak od 17,6 miliona evra, za sponzorstva i donacije izdvaja 1,7 miliona evra.

Osim činjenice da su mašine koje je Kolubara iznajmljivala u jednom periodu radile bez prestanka ceo mesec, ili da je jedan radnik bez prestanka radio 96 sati, jedan od razloga drastičnog rasta troškova mogle bi da budu i cene po kojoj je Kolubara plaćala mehanizaciju privatnicima. Naime, Vladan Jovičić je smanjio cene za, kako sam kaže 30 odsto početkom 2009, a razlog je bio to što su prethodne godine troškovi za mehanizaciju dostigli nevrovatnih 53 miliona evra. Novi direktor Nebojša Ćeran je cene smanjio za još 10 odsto. Uz smanjenje broja iznajmljenih mašina, jasno razdvajanje cene za efektivno i pasivno angažovanje mašina, ukupni trškovi su tako smanjeni u 2009. za 60 odsto, da bi se trend smanjenje nastavio i u 2010.

B92: Zanimljivo mi je to, par puta ste pomenuli da ste smanjili cene zakupa.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Tako je.

B92: Da li to znači da su bile cene “naduvane” za vreme Dragana Tomića?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ne radi se, u stvari, o tome da sam ja smatrao da li su one bile veće ranije, a da sad treba da budu manje. Jednostavno, znate, borite se ponudom i tražnjom. Ako vi imate veće učešće mašina, veći broj jedinica, one onda rade manje i prosto je logika da sa većom ponudom imate i manju cenu, pri čemu su te cene idalje bile mnogo mnogo manje nego kakve su cene u, u recimo “Beograd putu”, jer ste prosto neke repere uzimali sličnih firmi…

B92: Znači, hoćete da kažete da nije bila “naduvana” cena?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Vi niste cene… Ja nisam cene lupao napamet, to košta ovoliko, ili sat onoliko, prosto je saznanja koliko košta zakup mašina, iznajmljivanje mašina, za koliko rade određene firme norma-čas i iz toga onda jednostavno izvlačite cenu.

B92: Kako je moguće da se to privatnicima i dalje isplati, ako cene padaju, a znamo da inflacija ide gore, gorivo ide gore, evro ide gore, sve poskupljuje, a ta cena pada? Kako se to isplati?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Gledajte kako se to isplati, malo to ne može tako da se gleda, Vi imate neku cenu koju ste dogovorili i tako ste to radili. Onda Vam je trebala mašina, Vi ste kupili, pošli ste sa nekom kalkulacijom cene i dogovorene su neke cene, naravno, to su dogovorili gore, niko nije nas zvao da dogovara. Međutim, uvek neka promena donese nešto – da li je to pozitivno, negativno. Za nekog je pozitivno, za nekog negativno, Vlada Jovičić, to su sve direktori koje ja znam 20 i 30 godina, i on je došao da bi nešto promenio, ne vidim ni jedan razlog zašto bi toliko smanjio cene. I onda je bio sistem, tako ja govorim, apsolutno nestručno, ne ovo će biti cena, da bi nešto promenio. Dovedeni ste pred svršen čin, imate mehanizaciju, imate ljude, treba da radite. Pta sad? Nećemo da radimo? “Ne morate da radite, ja ću uzeti ljude iz Vranja i radiću” - moguće. Jednostavno, morate da radite.

Novo rukovodstvo Kolubare 2009. godine prvi put raspisuje tender za angažovanje mehanizacije u 2010. godini. Na tenderu učestvuju 4 ponuđača. Pobedio je “Građevinar” koji je sa sobom kao podizvođače uveo iste firme koje su i ranije bile u poslu sa Kolubarom. Međutim, i dalje nije jasno po kojem kriterijumu izabrani podizvođači.

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Pa, evo, reći ću Vam. Bio sam pozvan od Kolubare – “Građevinar” da uđem u konzorcijum, međutim, kad sam bio na sastanku, uslovi koje je predložio direktor “Građevinara”, 10 % provizija, 5 %, 5 dinara po litru goriva, jer će oni da nas snabdevaju gorivom i bio je uslov – ali ne baš izričit – da mašinisti budu njihovi, a ne firme koja, a ne firme od koje iznajmljuju. Međutim, to je za mene bilo apsolutno neprihvatljivo.

Od većih igrača iz posla sa iznajmljivanjem mehanizacije Kolubari ispao je samo Vitomir Dimitrijević, koji je sa firmom “Deivks” na tenderu učestvovao samostalno. Tvrdi da je ceo tender bio neispravan i zbog toga se žalio nadležnim institucijama, ali konačno rešenje o žalbi još nije dobio. Ostali veliki igrači ostaju u poslu, tako što je državno preduzeće “Građevinar” angažovao 28 privatnih firmi kao podizvođače.

Između ostalih, u poslu ostaje firma “Daka”, u vlasništvu snahe Dragana Markovića Palme, zatim firma “Janko Stajčić”, u kojoj preko firme “Jankos” čiji je suvlasnik, udeo u vlasništvu ima Mileta Radojević, funkcioner SPS-a, a odnedavno vršilac dužnosti direktora GSP. Tri firme koje su takođe godinama u poslovima u Kolubari i zauzimaju visoko mesto po broju angažovanih mašina – a sve tri se vezuju za prezime Janković. To su firma “Iris” čiji je vlasnik Zoran Janković, zatim firme “Helena Komerc” i “Eksport Import Janković”, pri čemu je vlasnik obe firme Dragan Janković. U poslu ostaje i firma “Plan projekt”, čiji je zvanični vlasnik Dejan Živojinović, a koja je regisrovana na istoj adresi kao i firma “Nukleus”, čiji je vlasnik Vladimir Jevtić zvani Jefta, član opštinskog veća Lazarevac i funkcioner Nove Srbije. U poslu sa Kolubarom godinama je i firma “Sakupljač” čiji je vlasnik Dejan Radosavljević.

Kao podizvođač “Građevinara” ulazi i državna firma “Kolubara MB” u vlasništvu države – ista firma preko koje su prethodnih godina angažovane privatne firme.

Tu je i firma “Laketa Lazar”, firma takođe godinama radi u Kolubari, a čiji je vlasnik formalno Stana Laketa. Kao podizvođač ulaze i firme “Svin” iz Gornjeg Milanovca, čiji su vlasnici Bojan i Nenad Draškić.

U poslu ostaju firme koje su, prema istraživanju Insajdera, u nekom trenutku bile u vezi sa Radosavom Savatijevićem Kenetom, članom UO EPS, tela koje kontroliše rad Kolubare, a u koje ga je imenovala Vlada Mirka Cvetkovića na predlog koalicije SPS-PUPS-JS. To su firme “Aras beton”, “Beoogrev”, ali i firma “Beokran sistem”, sa kojom Savatijević formalno nikada nije imao nikakve veze. Međutim, kako je objavljeno u prvoj emisiji, jedan od dokumenata o angažovanju firme “Beokran sistem” potpisao je upravo Radosav Savatijević. Na dokumentu koji je deo zvanične dokumentacije u “Kolubara Građevinaru” rukom je ispisan datum i skraćeni naziv firme. Inače, firma pod nazivom “Beokran”, koja je regstrovana u APR, nikada nije iznajmljivala mehanizaciju u Kolubari, a činjenica da na zvaničnoj dokumentaciji o angažovanju mehanizacije u Kolubari stoji rukom ispisana skraćenica, koja je istovremeno i naziv treće firme koja s citavim poslom nema nikakve veze, još je jedan dokaz o nestručnom vođenju zvanične dokumentacije.

Od 2004. do 2010. Kolubara je mehanizaciju za rad na kopovima i u opštinama iznajmljivala od više od 200 privatnih firmi. Praktično su svi “viđeniji” Lazarevčani imali neku mašinu, čak i kad njihove firme nisu registrovane za takvu vrstu posla. Svaki pokusaj rukovodstva da smanji broj privatnih mašina u Kolubari nailazio je na otpor.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Najveća izloženost pritisku je u tome da vi imate različito mišljenje po pitanju života Kolubare u odnosu na okolinu. Znači, da privatni preduzetnici Lazarevca napišu pismo – “mi ćemo da blokiramo grad ukoliko ne dobijemo da radimo u Kolubari”. Pa, recimo, jedna politička stranka u Lazarevcu isplakatira čitav grad sa mojom slikom i slikom mog zamenika pre godinu dana. U smislu da – “Ko su ljudi koji otpuštaju?” Uzgred, nismo otpuštali, zaista.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Jednostavno, da te zovu telefonom, da ti prete kući, da su naravno… A sve su to heroji da nema niko petlju da stane ispred tebe, da kaže – “alo majstore, tako-i-tako”... Ovaj… Par, njih su dolazili i onda, ono, znate, pola 6–6 i onda, ono, navezu na plato – ako ste dolazili u Kolubaru, pa na samom ulazu u Kolubaru, poslovnu zgradu, i sad onaj plato ispred – dovezu svoje kamione, podignu kipe i onda vi jednostavno zovete policiju, zovete ove i one, i verovatno da policija po logici stvari je trebala da ima imena tih ljudi. Ja nisam bežao od njih.

B92: A je li neko uhapšen zbog toga, je li neko saslušan zbog toga, je li neko kažnjen zbog toga?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Uf, uf, kako da ne, strašno… Imali su preča posla.

Brojni izvori Insajdera tvrde da su privatne mašine u Kolubari angažovali imali policajci, tužioci, sindikalci, sveštenici, glumci, režiseri, ali to jednostavno nje moguće proveriti, jer su neki ljudi postali veštiji u skrivanju, pa su prema istraživanju Insajdera često svoje mašine angažovali preko tuđih firmi. Umešanost pojedinih ljudi moguće je proveriti samo preko njihovog imovnog stanja, a ovlašćenja za to imaju samo poreski organi, koji, po svemu sudeći, ne postavljaju pitanje kako se neko obogatio preko noći.

Uprkos krivičnim prijavama, smenama vlada i rukovodstava, smanjenju troškova, ceo sistem suštinski se ne menja. Kada se donesu nova pravila, ona se uspešno zaobilaze. Tako, državno preduzeće Kolubara i dalje predstavlja izvor bogaćenja pojedinaca.

[video emisije: http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=493094]

Insajder: Prevara veka, IV deo

Zloupotrebe i neracionalno trošenje novca bilo kog državnog preduzeća uvek na kraju plate svi građani Srbije, dok se nekolicina enormno bogati na štetu države. Insajder je u prethodne tri epizode serijala “Prevara veka” na primeru Rudarskog basena Kolubara prikazao samo neke mehanizme izvlačenja novca iz tog državnog preduzeća. Jedna od posledica takvih zloupotreba je između ostalog, i to što postoji realna opasnost da će za svaku veliku investiciju EPS, čiji je Kolubara sastavni deo, morati dodatno da se zadužuje. Jedna od najvećih investicija koja predstoji Kolubari je preseljenje mesta Vreoci. Ispod Vreoca, prema procenama stručnjaka, leži dovljno uglja za narednih nekoliko decenija. Od uglja koji kopa Kolubara proizvodi se 50 odsto struje u Srbiji.

Ukoliko se Vreoci ne isele, Kolubara uskoro neće imati gde da kopa ugalj, a bez uglja iz Kolubare Srbija će morati da uvozi struju po mnogo višim cenama. U poslednjih 8 godina za zakup privatne mehanizacije Kolubara je, kako je otkriveno u prethodnim emisijama Insajdera, ukupno potrošila više od 130 miliona evra, mnogo više nego što je planirano. Iseljenje Vreoca, jedna od najvećih investicija koja predstoje Kolubari – i od čega zavisi stabilnost snabdevanja strujom svih građana – trebalo bi da košta 150 miliona evra. Međutim, niko od nadležnih institucija još ne postavlja pitanje odgovornosti onih koji su neodgovornim ponašanjem ili zlupotrebom službemog položaja napravili potencijalnu štetu za celu državu i sve građane.

Krivične prijave koje se podnose protiv rukovodilaca državnih preduzeća godinama ostaju bez ishoda.

Policija, koja bi trebalo da istražuje zloupotrebe, i sama je, sudeći po informacijama do kojih je došao Insajder, prethodnih godina bila uvučena u ceo mehanizam izvlačenja novca iz Kolubare. Prema saznanjima Insajdera, u MUP-u je sprovedena interna kontrola, ali taj izveštaj je ostao tajna. Ispostavilo se, kako otkriva Insajder, da je Kolubara plaćala angažovanje mehanizacije i za potrebe Protivterorističke jedinice.

U zvaničnom odgovoru MUP-a Insajderu, navodi se da je sektor unutrašnje kontrole o tome vodio istragu i utvrdio nepravilnosti, nema informacije da li je neko zbog toga i kažnjen. U odgovoru Insajderu takođe se navodi da je kontakt sa tadašnjim direktorom Kolubare Draganom Tomićem ostvario komandant Žandarmerije, pošto su mašine tog državnog preduzeća bile angažovane i u Kopnenoj zoni bezbednosti. U odgovoru MUP-a ne navodi se ime komandanta. Ugovor o donaciji sa Kolubarom je potpisan 2007, a komandant Žandarmerije tada je bio Borivoje Tešić.

Prema saznanjima Insajdera, u periodu kada je Kolubara najviše trošila na zakup mehanizacije i kada su drastično probijani planirani okviri za tu namenu, tadašnji direktor Kolubare Dragan Tomić, kao donaciju Protivterorističkoj jedinici MUP-a Srbije, ustupa na korišćenje – bez nadoknade – 8 mašina. Zanimljivo je da u toj jedinici radi Predrag Pavlović, koga je u policiju zaposlio lično tadašnji resorni ministar Dragan Jočić. Predragov brat, Nenad Pavlović zvani Neks, bio je istovremeno vozač tadašnjeg direktora Kolubare Dragana Tomića. Firma “Kalča” u vlasništvu Predragove supruge Marije godinama je iznajmljivala mašine Kolubari, ali je istovremeno bila direktan kupac uglja od Kolubare.

Insajder je došao do izveštaja sektora za unutrašnju kontrolu policije u kojem se navodi da su prilikom prijema te donacije od Kolubare kršeni važeći propisi. Osam teških građevinskih mašina gradilo je strelište u Lipovici tokom 2007. i 2008, čak godinu i po dana, a jedna mašina je ostala u toj jedinici još 6 meseci. Kao nepravilnost u izveštaju unutrašnje kontrole navodi se i da direktor Kolubare Dragan Tomić nije naveo koje se mašine ustupaju, na koji rok, da li je sama Kolubara vlasnik tih mašina, ili su angažovani podizvođači, ne navodi se ko će obezbediti radnike da rukuju mašinama, kao ni ko će ih platiti. Ne navodi se ko će snositi troškove, poput amortizacije i goriva. Unutrašnja kontrola je utvrdila da su mašine koje je plaćala Kolubara koristile gorivo sa pumpi MUP-a Srbije, ali ga je kao donaciju dala i kompanija “Lukoil”, i to 60.000 litara. Iz kasnijih odluka se vidi i da je vrednost radova na formiranju strelišta iznosila 104.329.761 dinar, ali i da je 5 mašina bilo u vlasništvu privatne firme “Iris”, dok vlasništvo preostale 3 mašine nije utvrđeno.

Zanimljivo je i to da su mašine za PTJ ustupljene kao donacija, ali i da se u odgovoru MUP-a u vezi sa ishodom istrage Sektora za unutrašnji kontrolu navodi da su mašine iz Kolbare bile angažovane u Kopnenoj zoni bezbednosti. Kolubara je tu donaciju MUP-u odobrila u periodu kada je direktor Kolubare bio Dragan Tomić. Tomić je danas šef odborničke grupe DSS-Nova Srbija u Skupštini Beograda. Istovremeno je i savetnik direktora u direkciji za investicije EPS-a.

Funkciju direktora Kolubare Dragan Tomić je obavljao od 2004. do kraja 2007. Upravo u tom periodu troškovi Kolubare za zakup mehanizacije počeli su drastično da rastu. Mašine privatnih firmi su navodno radile bez prestanka svakog dana u mesecu. Dok je bio direktor Kolubare, i sam Tomić je, u tom državnom preduzeću, angažovao mašinu firme “Kačer Turist”, čiji je upravo on suvlasnik, a kojom je radnik navodno upravljao 96 sati bez prestanka. Sve to je plaćala Kolubara, čiji je direktor bio upravo Tomić. Tih godina je više od 200 privatnih firmi, uglavnom iz Lazarevca, imalo svoje mašine u Kolubari. Takođe, Tomićevi sinovi su vlasnici firme “Toša Mont”, koja je osnovana 2005. a jedna od delatnosti ove firme je i prodaja automobila marke “Honda”. Generalni zastupnik “Honde” u Srbiji je kompanija “Delta” Miroslava Miškovića, a “Toša Mont” jedno je od ukupno 5 prodajnih mesta u celoj Srbiji. Zanimljivo je da su upravo privatnici, koji su imali najviše mašina u Kolubari dok je Tomić bio direktor tog državnog preduzeća, kupovali Honde od preduzeća “Toša Mont”. Jedan od najvećih privatnika je Vitomir Dimitrijević, vlasnik firme “Deviks”. Priznaje da je kupovao Honde od firme “Toše Mont”, ali tvrdi da u tome nema ništa sporno.

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Činjenica, ja sam firma, imam dosta službenih automobila, ja – lično ja – kad kažem, moja firma je kupila 3 automobila.

B92: Marke Honda?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Da, kupili smo...

B92: Od Tomića?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Ma, ne od Tomića, nego od firme. Tomić je ime, a firma je firma, kao – ja nisam kupio kao Vita Dimitrijević, nego sam kupio za firmu, i ta su vozila još u firmi, i ta se vozila koriste u službene svrhe. I sad ne vidim razlog da li je to “Honda” ili je to...

B92: A da li je postojao neki dogovor, ili da li je bilo zahteva da Vi baš odatle kupite te automobile, pošto, prema našim informacijama, Vi niste jedini koji ste kupovali te automobile?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Verovatno da nisam jedini, ali, iskreno da kažem, možda je to, eto, bila i neka moralna obaveza da kupim. Nisam ja kupio da meni to ne treba, moralna obaveza da kupim Hondu, a da ne kupim, primera radi, ili Reno ili Mercedes ili tako dalje.

B92: Privatnici koji su zaradili u jednom trenutku u Kolubar,i u sledećem trenutku kupuju baš Honde sa Tomićevog placa. Da li to Vama... meni to izgleda kao neka vrsta usluge za uslugu?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Pa, ja sam rekao da je, da kažemo, moralna neka obaveza, s obzirom da se mi dugo znamo i tako dalje. Ali, ne verujem, moguće je, ali ja prosto ne verujem u priče koliko je firme prošlo kroz tu Kolubaru, dvesta osamdeset-devedeset, neko kaže 300...

B92: 230.

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: ... Da je on prodao toliko Hondi otkako je otvorio servis? Ja ne verujem, a možda grešim, ali, ne vidim ni toliko Hondi da se vozaju po Lazarevcu.

Dragan Tomić je odbio razgovor za Insajder, pa i priliku da odgovori na pitanje da li je kupovina Honde od firme “Toša Mont” u vlasništvu članova njegove porodice, imala bilo kakve veze sa angažovanjem mašina u Kolubari.

Zanimljivo je da je Kolubara, državno preduzeće, mašine angazovala i u Belanovici, mesnoj zajednici opštine Ljig, ali nije jasno koliko su i šta mašine radile, kao ni u kojem periodu. U tom mestu, koje je na poslednjim izborima imalo svega 500 glasača, kuće imaju bivši premijer Vojislav Koštunica, vozač Dragana Tomića Nenad Pavlović zvani Neks, dok su vlasnici imanja Zmajevac bili glumac Tihomir Arsić i Dragan Tomić, ali su prema medijskim izveštajima, 2008. to imanje pokloni Srpskoj pravopslavnoj crkvi.

Predsednik opštine Ljig tvrdi da on nije uvek imao uvid u to šta rade mašine iz Kolubare u Belanovici, iako je u pitanju teritorija njegove opštine. Opština je, prema njegovim rečima, uključena u nadzor tek 2007, ali su mašine koje je plaćala Kolubara radile i pre toga.

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Pa, ja sam Vam rekao da su 2006. radile mašine.

B92: Dobro, radile su i u Belanovici?

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Da, da. Pa, uglavnom su radile u Belanovici 2006, uglavnom. Koliko sam ja shvatio i koliko znam, radile su te nekategorisane i opštinske puteve koje mi nismo mogli da uradimo, nasipali su puteve. Mislim da je mehanizacija radila u Belanovici.

B92: Iz Kolubare?

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Iz, Kolubare, da,da.

B92: U Belanovici mnogo više nego u ostatku opštine Ljig?

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Pa, dobro, ‘oćete da me navedete na nešto što je sasvim logično...

B92: Neću da Vas navedem ni na šta, postavljam Vam pitanje.

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Znači, ako neko ima u delu svoje opštine, ili u opštini, ljude koji mogu da pomognu – ja tu ne vidim ništa loše.

Zbog angažovanja mašina u opštini Ljig podneta je anonimna krivična prijava protiv predsednika te opštine Miroslava Maksimovića i još 18 lica. Tužilaštvo je u vezi sa tom prijavom tražilo potrebna obaveštenja od policije. U izveštaju koji je policija dostavila tužilaštvu marta 2010. navodi se, između ostalog, da su konstatovane brojne nepravilnosti, tačnije da je postojala praksa pisanja uvećanog broj radnih sati, ali i da je bilo slučajeva da jedna mašina navodno radi na 4 mesta u isto vreme, odnosno da jedan čovek radi na 3 mesta u isto vreme. Insajder je od tužilaštva u Valjevu tražio informaciju o tome u kojoj je fazi ovaj postupak, ali odgovor još uvek nismo dobili.

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Ja sam i dao izjavu upravo po navodima te anonimne krivične prijave, jer potenciram na tome – “anonimne” krivične prijave.

B92: Dali ste izjavu policiji?

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Da, da, da..

B92: Je l’ znate u kojoj je fazi ovo?

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Ne. Verujte da ne znam. U ovoj državi svaki organ treba da radi svoje, uopšte nije sporno, ja sam imao uvid u tu krivičnu prijavu i te ljude koji su pozivani da daju izjavu, i sve to je, znači, najveći broj predsednika mesnih zajednica s teritorije opštine Ljig. Neki ljudi koji su imenovani, ili postavljeni, navodno, kao da su ispred opštine Ljig, što nema nikakve veze sa istinom, ali ja kažem, znači, nisam se raspitivao.

2008. godine krivičnu prijavu podnose i radnici Kolubare koji se potpusuju kao “Kukavica”, i to protiv Dragana Tomića, njegovog tadašnjeg zamenika Milovana Obradovića i još desetak lica, među kojima su i najimućniji privatnici u Lazarevcu. Zanimljivo je da Okružno tužilaštvo u Beogradu (danas Više tužilaštvo), 4 puta dostavlja policiji zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja u vezi sa zloupotrebama u Kolubari. Policija tek nedavno poziva na informativne razgovore, između ostalih, Dragana Tomića, Vladana Jovičića, Vitomira Dimitrijevića, Radosava Savatijevića Keneta. Na informativni razgovor nije pozvan Dragan Marković, iako se i njegovo ime pominje u krivičnoj prijavi anonimne grupe građana iz 2008 godine, mada zvanično tada nije imao mehanizaciju angažovanu u Kolubari.

Svu mehanizaciju privatnih firmi Kolubara je u periodu od 2004. do 2010. angažovala bez tendera. Iz Kolubare su 2004. i 2005. godine izdvojene ćerke firme koje su prvih nekoliko godina samostalnog poslovanja imale pravo na poslove u Kolubari bez tendera. Ćerke firme su, onda, kao podizvođače, angažovale privatnike, takođe bez tendera. 2009. godine Kolubara je bila obavezna da raspiše tender, na kojem je pobedila ponovo ćerka firma “Kolubara Građevinar”.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Na bazi tog ugovora Kolubara je uštedela dodatnih par miliona evra godišnje. Znači, prosečne cene milsim da su negde još 10-ak posto ispod onih o kojima smo pričali u avgustu, kada su srezane, a broj sati je ograničen na 7 i po sati. I ako me pitate da li je problem rešen, možda bi tu trebalo urditi jednu malu studiju da se vidi šta je budućnost Kolubare po pitanju mašina. Mi, ponavljam, u teškoj ekonomskoj situaciji, kada nemamo dovoljno sredstava za investicione poslove, uspevamo i 2009, pardon 2010. i 2011. da odvojimo 5-6 milona evra godišnje za nabavku nove mehanizacije, da bismo smanjili zakup.

“Građevinar”, ćerka firma Kolubare koja je pobedila na tenderu ponovo, međutim, uvodi iste privatne firme kao podizvođače. Od većih igrača iz posla ispada samo firma “Deviks” koja je na tenderu učestvovala samostalno. Vlasnik te firme Vitomir Dimitrijević žalio se zbog neregularsnosti tendera. Konačan odgovor još nije dobio. U žalbi je, kako tvrdi, naveo nekoliko ozbiljnih nepravilnosti na tenderu. Prvo, da Kolubara nije precizirala kolika je vrednost posla, zatim da pobednik na tenderu “Kolubara Građevinar” ne navodi koji deo posla će raditi podizvođači, zatim da podizvođači nisu registrovani kako je to zahtevano uslovima tendera, a za neke podizvođače nije dostavljena potvrda nadležnog poreskog organa. Najozbiljnija primedba se odnosi na to što “Građevinar” nije dostavio dokaze o vlasništvu svih mašina sa kojima je pobedio na tenderu .

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Mi smo podneli upravni postupak, međutim, to kad ode gore... Posao se radi, “Građevinar” radi, svi ti nedostaci su dokumentovani. To nisu priče, nego su sa dokumentima, sa lažnim, fiktivnim dokumentima, da imaju, da bi popunili broj mehanizacije, sa lažnim prijavama radnika.

Zanimljivo je da su iz Kolubare 2004. i 2005. izdvojene 4 ćerke firme, a mehanizacija privatnih firmi je angažovana preko dve, “Kolubara Građevinara” i “Kolubara Usluga”. Takođe je zanimljivo da, osim jedne, ćerke firme do danas nisu privatizovane, iako je o tome postojala odluka Vlade Srbije. Privatizovana je samo ćerka firma “Kolubara Univerzal”. Predsednik Upravnog odbora te firme, od osnivanja do privatizacije, bio je Miroslav Čučković iz G17 plus. On smatra da postoje dva razloga što ostale ćerke firme do danas nisu privatizovane. Prvi je to što nema motivacije da se završi taj komplikovan posao, a drugi je bio taj što su ćerke firme imale pravo na poslove u Kolubari bez tendera – situacija idealna za razne zloupotrebe.

Miroslav Čuković, bivši predsednik UO “Kolubara Univerzal” i funkcioner G17 plus: Ja sam, u jednom trenutku, kada je proces privatizacije se toliko zahuktao i kada se videlo otprilike da je “Kolubara Univerzal” nešto što će biti dobra priča za privatizaciju, bilo je interesovanja određenih ljudi da naprave neki konzorcijum da to kupe, i mene je direktor obavestio da su ti ljudi dosta finansijski moćni u Lazarevcu. I ja sam ga pitao, prosto, “šta ćemo mi sad da radimo, jer mi moramo da prodamo kompaniju”, ja sam razumeo prodaju kompanije najboljoj svetskoj, a ne onome ko ima pare, bez obzira kako se on zove. I, ovaj, suštinski sam video da postoji enormna količina novca kod nekih ljudi koji su bili voljni da plate npr. 10 miliona eura za “Kolubaru Univerzal”, jer su videli tu šansu da zaokruže svoj biznis, u tom smislu, u Lazarevcu. Pobedio je “Kontinental”, nemačka kompanija, ušla je unutra i sad imamo to što imamo. Da su drugi tako uradili, ova zemlja bi bila daleko bolje, ne bismo imali ovu emisiju.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Mi često pričamo o tome i govorimo o društvenoj promeni kompletnog sistema, koji očigledno nije napravljen za ovaj period, ili ne dovoljno brzo kako se očekivalo, 2000, zaključno sa, evo, 2010, a to jeste da vi imate preko 2 trećine države u nekom privatnom, završenom da kažemo tranzicionom delu, i dok god imate da kažemo spoj privatnog kapitala sa javnim kapitalom to prvo nije rešeno ni zakonskim okvirima, a, sa druge strane, to samo po sebi odmah izaziva sumnju.

Odgovornost za to što nije sprovedena privatizacija preduzeća izdvojenih iz EPS-a, što su troškovi probijali planirane okvire i za to što se kasni sa velikim investicijama neophodnim za normalno funkcionisanje energetskog sistema, snose sve stranke koje su se smenjivale na vlasti od 2000.

Jedna od važnih i neophodnih investicija koja očekuje Kolubaru je iseljenje Vreoca, naseljenog mesta u opštini Lazarevac. Prema istraživanju stručnjaka, ispod Vreoca leži oko 500 miliona tona visokokvalitetnog uglja, neophodnog za proizvodnju struje. U pitanju je investicija od opšteg državnog interesa. Širenje najvećeg kopa u zemlji, “Polja D”, planirano je od 2008. do 2015. Sa tim poslom se uveliko kasni, iako postoji realna opasnost da Srbija uskoro ostane bez neophodnog uglja za proizvodnju struje. Jedini izbor u tom slučaju bio bi uvoz struje po mnogo višim cenama.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Investicioni radovi kasne nekoliko godina, 3 do 5 godina. i da se to kašnjennje veoma teško i gotovo nikako ne može nadoknaditi. Kad kažem “investicioni radovi kasne”, to znači da se 2009. nije znalo gde će se kopati ugalj za 2 godine, a 2 gdine u rudarstvu je sutra, jer vi zaista ne možete da otvorite novi kop za manje od 3-4 godine. Nije se znalo čime će se kopati i nije se znalo kako obezbediti sredstva za sve to. Pre svega, ovde mislim na nerešavanje najveće ekproprijacije u, verovatno, u istoriji Republike Srbije od izgradnje Đerdapa. Kažu ljudi koji bolje znaju. Znači, eksproprijacije naseljenog mesta Vreoci.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pošto su najvatreniji zagovornici oni koji su 2001. odnosno 2002. godine meni lično govorili kako sam kreten što hoću da iseljavam to mesto, jer nema tu tog uglja o kome svi pričamo, a to je oko… 500 miliona tona… Znači, tada svi ti zagovornici, zajedno sa ministrom Kori Udovički, koji su čak i potpisali da nema potrebe da se isele Vreoci – sada su to najvatreniji zagovornici tog posla, sada shvataju da je to nužno zbog stabilnosti elektroenergetskog sistema u Srbiji i da se kasni jako sa tim poslom.

Vreoci su staro rudarsko naselje, koje broji 1.180 domaćinstava, odnosno oko 3.300 stanovnika. Prema procenama stručnjaka iz Kolubare, ispod ovog naselja postoji oko 500 miliona tona visokokvalitetnog lignita, bez kojeg postrojenja termoelektrane Nikola Tesla u Obrenovcu, koja proizvodi polovinu struje u Srbiji, neće moći da rade.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Za 30 godina Kolubara je, eksproprijacija Vreoca predstavlja mogućnost eksploatacije uglja, kažu kolege rudari 600 miliona tona uglja, ili 500 miliona tona neki drugi stručnjaci rudarske struke kažu. U svakom slučaju to je prihod koji se meri milijadama evra, a za Republiku Srbiju desetinama milijardi. Znači, u narednih 40 godina.

Država već dugo planira da iseli Vreoce. Međutim, tek 2007. godine, za vreme Vlade Vojislava Koštunice, Kolubara, opština Lazarevac i mesna zajednica Vreoci uspeli su da se saglase oko uslova iseljenja koji su uneti u dokument “Programske osnove za iseljenje Vreoca”. Za taj dokument aktuelno rukovodstvo Kolubare i EPS-a smatraju da predstavlja dobru osnov za poštenu nadoknadu žiteljima Vreoca.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: U vreme dok sam ja bio direktor Kolubare tek se dobija, tek se dobija… od strane Vlade, proglašenje javnog interesa nad, znači… I to je već kraj 2008. godine. Već početkom 2009. godine, ja počinjem prve grube popise vezane procedurom, kako je to predviđeno, takozvanom “plavom knjigom”, odnosno “Prograskim osnovama za preseljenje naseljenog mesta Vreoci” koje je donela Vlada Srbije i dokument koji je I dan-danas aktuelan.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Eksproprijacija Vreoca je pitanje broj 1 za Kolubaru. Eksproprijacija Vreoca, znači normalan opstanak, egzistenciju Kolubare, a ja bih rekao, uslovljava veliki delom i normalan život u narednim godinama u Republici Srbiji. Eksproprijacija Vreoca je posao koji je propao, mogu reći, u dva navrata – 1997. godine i 2003, drugi put. Iza toga je dogovaran na nivou mesna zajednica Vreoci-opština Lazarevac-Kolubara-EPS i, na kraju, Vlada je dala saglasnost na jedan od programa preseljenja naseljenog mesta Vreoci. To govorimo o periodu 2007. godine. Nisam, naravno, bio u Kolubari i nisam, naravno, u tome učestvovao, ali mislim da je napravljen jedan pristojan program gde su uvažene potrebe ljudi koji se sele da budu fer tretirani u toj priči.

Prema “Programskim osnovama”, Kolubara se obavezala da plati svu imovinu, kao i da uredi novo naselje, što je delimično urađeno, na lokaciji Rasadnik u gradskom delu Lazarevca. Međutim, u to naselje do sada se preselilo samo nekoliko domaćinstava.

Željko Stojković, zamenik predsednika mesne zajednice Vreoci: To je jedan prostor za koji se u preliminarnim anketama izjasnilo samo 6 naših građana. To je prostor koji je na klizištu, koji je blizu nekadašnjeg vojnog groblja iz Kolubarske bitke i, uzinmajući sve te faktore i mnoge druge još, znači, mesna zajednica se u javnim raspravama ogradila od toga i rekla da to naselje ne odgovara potrebama naših građana, pogotovo što to nije bilo naselje gde bi se premestili i infrastrukturni objekti tipa škole, doma kulture, crkve, ambulante.

Prema Progrmaskim osnovama za iseljenje Vreoca, sva domaćinstva moraju da potpišu pristanak za iseljenje, Kolubara im zatim prema gruboj proceni vrednosti domaćinstva isplaćuje 35 odsto avansa. Precizna procena se vrši kako se širi kop, a onda se isplaćuje i ostatak nadoknade za celokupnu imovinu. Takođe, prema tom dokumentu, svako ko uzme avans pristaje i na izmeštanje starog groblja u Vreocima.

Bageri su već sada došli do oboda Vreoca, a prvo na udaru je upravo vreočko groblje. Za iseljenje groblja sa oko 5.000 grobnih mesta uređena je nova lokacija. Kolubara je i tu uložila ogromna sredstva, pre nekoliko godina izgrađena je velelepna kapela, ali Vreočani i dalje sahranjuju na starom groblju. Tvrde da sama država krši njihova prava i važeće zakone, a, iako su se prvo složili sa “Programskim osnovama”, sada kažu da je u pitanju velika prevara.

Željko Stojković, zamenik predsednika mesne zajednice Vreoci: Da, taj avans je prevara, bez obzira da li je neko uzeo ili ne, svi su svesni da je prevara. Služi samo da se, taj ugovor služi samo da se izvuče saglasnost za ekshumaciju grobišta bez jasnih garancija da li taj vlasnik, i kada će taj valsnik biti iseljen, jer je suština prekopati groblje. Znači, mi smo to prozreli. Znači, od 2003. mi smo govorili da groblje, kao deo sela možda, da uz poštovanje zakona, ali samo groblje kao groblje, pri kom bi se sklonilo vreočko groblje, a narod i deca ostali da žive stišnjeni između 2 površinska kopa u getu, u jednoj sredini gde su veliki ekološki problemi – buka, vibracije, prašina, veoma gust saobraćaj i ostale pošasti. Svakako ne.

Stanovnici oko kolubarskih kopova već decenijama se raseljavaju na nove lokacije, ali je iseljenje Vreoca do sada izazvalo najviše problema. Ključni razlog je to što sama država dugo nije imala jasnu strategiju. Jedan od problema je i to što neki pojedinci i u ovoj priči pokušavaju da izvuku što veću zaradu od Kolubare, a nadležni organi često ne reaguju.

Nije neobična pojava da se zemljištu podize cena sađenjem šuma i voćnjaka, ili da se stambenih objektima podiže cena registrovanjem lokala, ali je najozbiljniji problem divlja gradnja koja cveta poslednjih nekoliko godina, a čiji je jedini cilj – zarada.

Zbog ovih zloupotreba, 2007. godine, u februaru je urađen ortofoto snimak, satelitski snimak terena. Vlada je donela odluku da će platiti samo ono što se u tom trenutku zateklo.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Želeli smo da sačuvamo čast, i Kolubare i države i EPS-a, neplaćanjem divljih objekata koji su nastali od zabrane gradnje, a nemaju status pomoćnih objekata. Veliki je broj takvih objekata, to su, znači, kuće koje su pravljene često po ivici kopa, isključivo za potrebe ekproprijacije.

B92: Odnosno zarade?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Profita na ekproprijaciji. I to je, i to je javna tajna. Ja sam neke takve objekte video, njih postoji i dobrim delom ove probleme koje sada imamo kao protivnike ekproprijacije i danas, to su upravo dobrim delom, ne svi, naravno ima tu raznih protivnika, ima ljudi koji su iz emotivnih razloga protivnici eksproprijacije i, što kaže, to poštujem i uvažavam. Ali, ima i dobar deo ovih o kojima sada pričam – vlasnika takvih objekata koji su želeli da to debelo naplate. Mi to nemamo pravo da platimo čak ni tim zaključkom Vlade, i mi to ne plaćamo i ne uključujemo u ekproprijaciju. I to su naši najžešći protivnici.

Nadležni organi već dugo znaju da pojedinci zloupotrebljavaju činjenicu da će država morati da plati imovinu prilikom eksproprijacije Vreoca. Dragan Tomić, bivši direktor Kolubare, inače kadar DSS-a, izjavio je za nedeljnik “NIN” još 2006 ( 26. 10. 2006.) da realizaciju ekrpoprijacije u Vreocima sprečava organizovana grupa od nekoliko ljudi koja zemljište predviđeno za eksproprijaciju meštanima plaća više od države, u želji da to isto zemljište sutra proda “Kolubari" po višestruko višoj ceni.

Nije, međutim, jasno zbog čega nadležne opštnske instutucije nisu sprečavale nelegalnu gradnju objekata posle donošenja “Programskih osnova za iseljenje Vreoca” 2007. godine. Dugogodišnji predsednik opštine Lazarevac Branko Borić, takođe član DSS, odbio je snimanje za Insajder.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Novi zakon o planiranju i izgradnji je dao priliku svima, i takvim, pravo da konkurišu za legalizaciju, da uđu u proces legalizacije i oni to rade. I često, usudiću se da kažem, i zloupotrebljavaju, kroz žalbe odlaganja.

Željko Stojković, zamenik predsednika mesne zajednice Vreoci: Svakako da ima objekata koji se tretiraju da su nelegalni. Ali, ne možemo porediti šupe seljaka koje su pravljene za seno ili za nešto, sa nekim drastičnim primerima zloupotrebe, tipa – da neko pravi groblje koje nikome ne treba za 20 hiljada ljudi, i potroši 20 miliona evra, ili sa nekim drugim zloupotrebama.

Računica je da će eksproprijacija Vreoca košati oko 150 miliona evra i za to mora da se pronađe novac, jer u suprotnom Srbija ostaje bez struje. U “Programskim osnovama za iseljenje Vreoca” navodi se da će to platiti JP EPS i RB Kolubara. Direktor EPS-a odbio je snimanje za Insajder, a na neka od pitanja je odgovorio pisanim putem. Iz odgovora je jasno da svako neracionalno trošenje i probijanje planiranih troškova, primera radi, za zakup mehanizacije, ostavlja posledice upravo na budžet za investicije.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: U međuvremenu su svi mogući politički likovi izmenjali se na mestu direktora, i poddirektora i fukncionera u Kolubari, a struka se jednostavno nije poštovala. I dan-danas, nažalost, Kolubara nema strategiju razvoja, nema je čak ni EPS.

Od 2005. do 2009. Kolubara je drastično probijala planirane okvire za zakup pomoćne mehanizacije. Za te 4 godine samo je za zakup mehanizacije potrošeno oko 73 miliona evra više nego što je planirano. Istovremeno su tih godina drastično probijani i planirani okviri za sponzorstva i donacije. Najveće izdvajanje, koje praktično predstavlja neku vrstu donacije jeste plaćanje mašina za infrastrukturne radove u nekoliko opština. Ispostavilo se, međutim, da je Protokol koji su 2006 osmislili i potpisali direktor Kolubare Dragan Tomić i predsednik opštine Lazarevac Branko Borić, praktično bio alibi da se ubaci što veći broj mašina privatnih firmi. Jedna od nelogičnosti u vezi sa Protokolom je to što je taj dokument proširen aneksima i na druge opštine, pri čemu osnovni dokument u njihovo ime potpisuje predsednik opštine Lazarevac Branko Borić.

Miroslav Maksimović, predsednik opštine Ljig: Ja Vam kažem, ja taj protokol nisam video i upravo, upravo Vam i to kažem... Znači, kako smo mi mogli da vršimo nadzor i kontrolu kad nismo videli protokol... Znači, 2006. godine ste Vi pominjali ovaj protokol, te godine nadzor je bio isključivo iz REIKA Kolubara. Mašine su došle, radile na teritoriji opštine Ljig, oni su poslali svoje ljude koji su kontrolisali i radili nadzor nad tim mašinama.

Kolubara je radove plaćala i u opštinama Ub, Lajkovac, Aranđelovac, Barajevo.

Redakcija Insajdera izvinjava se aktuelnoj predsednici opštine Barajevo Branki Savić za koju je u prošloj emisiji greškom navedeno da je bila na čelu te opštine 2006. Ona je na funkciju stupila 2007. godine posle vanrednih izbora, a 2006, kada su mašine iz Kolubare radile u Barajevu, predsednik opštine je bio Rade Stefanović iz DSS-a.

Osim u pomenutim opštinama, jedna od nelogičnosti je i to što je Kolubara plaćala mašine za radove u opštini Topola, iako ta opština nije blizu kolubarskih kopova, pa nije mogla da trpi posledice rudarskih radova. Predsednik opstine Topola takođe tvrdi da su nadzor vršili samo predstavnici iz Kolubare.

Dragan Jovanović, predsednik opštine Topola: Mi nikakve odnose sa opštinom nismo imali, već samo sa Kolubarom, to vam ponavljam stoti put, ako hoćete da razumete. Znači, mi smo se obratili Upravnom odboru Kolubare, on je odobrio, urađena su ta 2 kilometra lokalnog puta ka manastiru Nikolje. Mi nikakve veze nismo imali s tim – ni koliko su radile radnih sati, jer su nam rekli – “kad urade, tad se vraćaju”. Njihovi ljudi su potpisali, mi, kažem, sa tim nismo imali nikakve veze. Ako je neko, kažem, sa tim imao nekakve veze, njihovi ljudi su potpisali, mi, kažem, sa tim nismo imali nikakve veze.

Do danas nije utvrđeno na osnovu čega su uopšte direktor Kolubare Dragan Tomić i predsednik opštine Lazarevac potpisivali dokumente koji se tiču angažovanja mašina koje plaća Kolubara u drugim opštinama, ali i za potrebe SPC. Niko od nadležnih institucija nije utvrđivao njihovu odgovornost, posebno ako se uzme u obzir da Kolubara inače plaća nadoknadu opštini i državi za eksploataciju uglja, a uz to nadoknadi štetu nastalu širenjem kopova.

Ogromni troškovi za zakup privatne mehanizacije, plaćanje mašina i kada stoje u mestu, osmišljavanje Protokola za radove u nekoliko opština, čime je drastično povećan broj angažovanih mašina, mnogo veća izdvajanja za sponzorstva i donacije od planiranih, i mnoge druge potpuno neobjašnjive stvari dovele su do toga da se istanjio budžet Kolubare za investicije. Zbog svega toga, Kolubara će sredstva za iseljenje Vreoca, od čega zavisi da li će biti dovoljno uglja za snabdevanje Srbije strujom, morati da uzme od EPS-a. Ako ni EPS ne bude imao, jedini način da se plate velike a neophodne investicije, poput iseljenja Vreoca, biće novi krediti.

Troškovi za zakup bili su najveći upravo 2008 kada je direktor Kolubare bio Vladan Jovičić, kadar DSS. Međutim, drastičan rast troškova počinje za vreme njegovog prethodnika, funkcionera iste stranke, Dragana Tomića. Upravo u njihovo vreme je, prema dokazima do kojih smo došli, bilo moguće da Kolubara plaća mašine privatnih firmi koje su, navodno, radile ceo mesec bez jednog minuta pauze.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Vi, kad pogledate radni nalog mašine te, vi na njemu možete naći 3, ili 5, ili 6 potpisa. U hijerarhiji rukovođenja na kopu, od poslovođe pored ne znam koga tamo šefa, direktora i slično. Ali, ja, na neki način, ne krivim te ljude, jer, znate, mi smo izgubili svaki prag morala, mi... Ti ljudi to nonšalantno potpisuju, jer je to tako neko rekao, nikad niko nije odgovarao. Tako da, to je teško, kakav sistem praćenja, ja Vam rekoh – sistem praćenja bi bio prvo kako je ugovorena ta mašina. Ja hoću da Vama kažem, one su ugo... One su angažovane to bog-sam-zna kako, i ko je čiju angažovao. Normalno da je menadžment Kolubare, ovaj, za to odgovoran, ako je odgovoran, a oni će verovatno da objasne da je to bilo potrebno. Onda se nađu svoji ljudi koji kažu: “potpiši to, nije to ništa”. Pa, i nije ništa kad nikad niko, zbog nemoći i nehtenja države, za to nije odgovarao, jer su postojale prijave, anonimne, ovakve, onakve – i krivične i slično.

Poslednjih 10 godina unutar EPS-a i 11 privrednih društava koje posluju u sastavu Elektroprivrede Srbije, na funkcijama u tom preduzeću se rotiraju isti ljudi.

- Aktuelni direktor EPS-a, kadar Demorkatske stranke, Dragomir Marković, u poslednjih 10 godina je obavljao funkcije direktora jednog od sektora u EPS-u, bio je izvršni direktor EPS-a, a zatim izvršni direktor “Tenta”.

- Aca Marković, aktuelni predsednik UO EPS, kadar SPS-a, pre toga je bio koordinator u Direkciji za upravljanje EPS-a, pomoćnik direktora Direkcije za razvoj i investicije, član Saveta Regulatorne agencije za energetiku.

- Petar Knežević, aktuelni direktor “Tenta”, kadar DS-a, u poslednjih 10 godina obavljao je funkciju tehničkog direktora “Tenta”, ali i predsednika UO EPS-a, i to u vreme najvećeg ispumpavanja novca iz Kolubare.

- Nebojša Ćeran, kadar DS-a, obavlja funkciju direktora Kolubare od jula 2009, pre toga je bio v.d. generalnog direktora “Tenta”, zatim pomoćnik generalnog direktora “Tenta”, od 2007. direktor Direkcije “Tenta”.

- Aktuelni direktor Kostolca, privrednog društva EPS-a je Dragan Jovanović, kadar SPS-a. Jovanović je bio direktor “Tenta” do januara 2001, odakle je smenjen posle petooktobarskih promena. 2004. se vraća u EPS, kao direktor jednog od sektora, a zatim prelazi na funkciju zamenika direktora Kostolca.

- Dragan Tomić, kadar DSS-a, aktuelni savetnik generalnog direktora EPS-a, obavljao je funkciju direktora Kolubare, zamenika generalnog direktora EPS-a, a u istom periodu je bio i predsednik Skupštine privrednog društva Rudarski basen Kolubara.

Nekolicina ljudi se godinama smenjuje na funkcijama u EPS-u tako što su nekom trenutku jedni drugima šefovi, pa se postavlja pitanje da li zaista postoji ozbiljna volja da se zloupotrebe i neracionalna trošenja do kraja ispitaju.

Kada su troškovi Kolubare bili najviši, direktori tog državnog preduzeća bili su kadrovi DSS-a. Međutim, 2008, u trenutku najviših troškova, u Upravnom odboru EPS-a svoje predstavnike su imale sve stranke koje su i danas na vlasti. Svi oni su imali uvid u poslovanje Kolubare, koja je deo EPS-a.

Miroslav Čuković, bivši predsednik UO Kolubara Univerzal i funkcioner G17 plus: Prva instanca je UO EPS-a, koji je usvajao planove svih 11 kompanija, nakon toga, naravno, Ministarstvo energetike, premijer... Što se tiče kontrole, apsolutno je jasno da je UO EPS-a neko ko kontroliše to, i Ministarstvo energetike, kao neko ko i dan-danas kontroliše sve energetske resurse zemlje, bilo da su u pitanju hidrocentrale, termocentrale ili rudnici.

B92: Vi ste funkcioner stranke G17 plus, da li ste vi imali svog člana u UO EPS-a tih kritičnih godina?

Miroslav Čuković, bivši predsednik UO Kolubara Univerzal i funkcioner G17 plus: To je, možda, danas pitanje za Srpsku naprednu stranku.

B92: Zašto?

Miroslav Čuković, bivši predsednik UO Kolubara Univerzal i funkcioner G17 plus: Pa, zato što je član UO EPS-a Zorana Mihajlović-Milanović, trenutno njihov šef resornog odbora za energetiku i neko ko se pominje kao budući ministar energetike, ako Toma Nikolić dođe na vlast.

B92: Ali tada je bila član G17 plus, odnosno funkcioner G17 plus. Da li je bilo koga, hajde da kažemo, alarmirala zbog svega što se dešava u Kolubari?

Miroslav Čuković, bivši predsednik UO Kolubara Univerzal i funkcioner G17 plus: Pa, ne da ja znam.

Prema istraživanju Insajdera, Kolubara je u periodu od 2005. do 2009. trošila drastično više nego što je planirano za zakup mehanizacije.

Tokom te 4 godine potrošeno je oko 106 miliona evra, a planirani trošak je bio oko 33 miliona. Dakle, oko 73 miliona evra je potrošeno više nego što je planirano. U tom periodu je bilo moguće da jedna mašina radi 24 sata bez prestanka ceo mesec, da jedan radnik upravlja mašinom 96 sati bez prestanka. Praksa da mašine rade 24 sata izričito je zabranjena 2009. godine, broj mašina privatih firmi drastično je smanjen, a ukupni troškovi su smanjeni za čak 60 odsto.

Međutim, većina krupnijih igrača i dalje iznajmljuje mašine Kolubari. Najzanimljiviji su, svakako, oni koji imaju političke veze.

Između ostalih, u poslu ostaje firma “Daka”, u vlasništvu snahe Dragana Markovića Palme, dok firma “Palma” u vlasništvu Dalibora Markovića, Palminog sina, i dalje kupuje ugalj direktno od Kolubare.

U poslu ostaju firme koje su, prema istraživanju Insajdera, u nekom trenutku bile u vezi sa Radosavom Savatijevićem Kenetom, članom UO EPS-a, tela koje kontroliše rad Kolubare, a u koje ga je imenovala Vlada Mirka Cvetkovića na predlog koalicije SPS-PUPS-JS. To su firme “Aras beton”, “Beoogrev”, ali i firma “Beokran sistem”, sa kojom Savatijević formalno nikada nije imao nikakve veze. Međutim, kako je objavljeno u prvoj emisiji, jedan od dokumenata o angažovanju firme “Beokran sistem” potpisao je upravo Radosav Savatijević.

U poslu je i firma “Janko Stajčić”, u kojoj preko firme “Jankos”, čiji je suvlasnik, udeo u vlasništvu ima Mileta Radojević, funkcioner SPS-a, a odnedavno vršilac dužnosti direktora GSP-a.

U državnom preduzeću Kolubara sa privatnom firmom “Neol gradnja” godinama radi Nenad Živojinović, član veća opštine Lazarevac i funkcioner lokalnog SPS-a. Živojinović, koji je formalno jedini vlasnik firme “Neol gradnja”, i danas iznajmljuje mašine Kolubari.

U poslu ostaje i firma “Plan projekt”, čiji je zvanični vlasnik Dejan Živojinović, a koja je registrovana na istoj adresi kao i firma “Nukleus”, čiji je vlasnik Vladimir Jevtić zvani Jefta, član opštinskog veća Lazarevac i funkcioner Nove Srbije.

Insajder je, takođe, objavio da se uglavnom isti ljudi pojavljuju i na spisku direktnih kupaca uglja od Kolubare, koji zatim prodaju drugim državnim preduzećima, institucijama, ali građanima – po mnogo višim cenama. O tome koja frma će koliko uglja dobiti u Kolubari praktično i dalje odlučuje jedan čovek, pomoćnik generalnog direktora za komercijalne poslove. Tu funkciju od 2006. obavlja Radisav Ranković, dugogodišnji član SPS-a. Takođe je objavljeno da Beogradske toplane proteklih šest godina snabdevaju 3 firme, sve 3 povezane sa sadašnjim članom UO EPS-a Radosavom Savatijevićem.

Grupa građana, po svemu sudeći radnika Kolubare, podnela je krivičnu prijavu još jula 2008. zbog zloupotreba u Kolubari. Navode iz te prijave policija istražuje već 2 i po godine. Početkom 2010, krivičnu prijavu je podneo i Savet za borbu protiv korupcije Lazarevca, i to zbog sumnje da u opštinama nije urađeno sve što je Kolubara platila, i zbog toga što nije vršen nadzor u skladu sa Protokolom koji su 2006. potpisali Branko Borić i Dragan Tomić.

Milivoje Matijašević, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Lazarevca: Ljudi jesu nestrpljivi i mi svakog dana čujemo komentare – “ih, od toga neće biti ništa”. Vi znate da je jako neprijatan komentar bio upućen i na vašu kuću.

B92: Kakav komentar na račun naše kuće?

Milivoje Matijašević, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Lazarevca: Pa, vrlo neprijatan komentar – “da, oni su snimali Insajder, da, snimali su Insajder, ali je neko platio da se to nikada ne objavi i da se to nikada ne obelodani”.

B92: A da li znate ko priča?

Milivoje Matijašević, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Lazarevca: Ne, ali Vi, i Vi kao i ja znamo da su te priče po nekim kuloarima kružile.

Tokom istraživanja i emitovanja serijala o zloupotrebama u Kolubari se, kao i svaki put do sada, ponovila praksa da se na neprijatna novinarska pitanja odgovara pokušajima diskreditacije samih novinara. Neki od pokušaja diskreditacije i zamene teza su i plakati koje su po Lazarevcu, posle svake epizode, lepili upravo oni koji su pomenuti u negativnom kontekstu. Sadržina plakata posle svake epizode poprimala je sve ozbiljnije oblike. Prvo su građani Lazarevca izlepljenim plakatima pozvani da “isključe B92 i uključe mozak”, uz pohvale bivšem direktoru Kolubare Draganu Tomiću, u čije vreme je počeo drastičan rast troškova Kolubare za zakup mehanizacije. Posle druge epizode – novi plakati sa kratkim natpisom “NE92”. Posle treće epizode Insajdera o zloupotrebama u Kolubari, ceo Lazarevac oblepljen je smrtovnicama na kojima je stajalo obaveštenje o smrti B92. Plakati su lepljeni neposredno uz stanicu policije, ali još uvek nije otkriveno ko je štampao i izlepio ceo Lazarevac umrlicama, dok istovremeno ministar policije Ivica Dačić javno tvrdi da lazarevačka policija ne zna ko stoji iza organizovane akcije protiv B92.

Opasniji pokušaji diskreditacije su išli do toga da su novinari Insajdera potkupljivi, da Insajder služi za obračun među političkim partijama, pa i da su pojedine partije našoj redakciji servirale podatke.

Sve informacije o trošenju novca Kolubare objavljene u serijalu “Prevara veka” ekipa Insajdera prikupila je tokom 5 meseci istraživanja. U pitanju su zvanični podaci EPS-a, Kolubare, ali i drugih državnih institucija, do kojih smo došli po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja. Za svaku objavljenu informaciju postoje dokazi.

U Insajderu je, u prethodnih nekoliko emisija, podsetimo, otkriveno i dokazano da je Kolubara za zakup privatne mehanizacije, iako joj nije bila potrebna, za 8 godina potrošila više od 130 miliona evra. Neobjašnjivi i neplanirani troškovi bili su mogući jer je plaćala mašine koje stoje u mestu. Niko do danas nije odgovarao zbog takvog poslovanja državnog preduzeća koje je od strateške važnosti za Srbiju, jer se od uglja iz Kolubare proizvodi polovina struje u Srbiji. Sve vlade Srbije koje su formirane od 2001. do danas znaju za zloupotrebe u tom preduzeću, ali niko ništa ne preduzima.

[video emisije: http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=494751]

Peti deo

[video epizoda: http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=495931]